Ignjat me pitao: Što tako čudno pričaš? I Staša me pitala: Cto tako cudno pricas? Sećate se da je i za Kineza mislila isto. Dakle, ja sam vam od sinoć Kineskinja.
Promukla sam. I sad svako može da radi šta hoće. Ja mogu da pričam šta mi volja, niko me ne razume. Ne mogu da se derem na sestriće (mogu, ali mi džaba, tek sad me ne bi fermali), pa oni mogu da mi se penju na glavu. (Doduše, i kad se derem, slaba mi vajda.) Ne mogu da dozovem mačke (sem ako su mi u vidokrugu, pa da im kažiprstom dam znak da priđu), pa one mou da pređu ulicu i vršljaju po šipražju. Ne mogu ni na koga da vičem, ne mogu da se svađam...
Mogu samo da ćutim ko zalivena... ili da se pravim Kinez.