Kako sam odmah posle hora strčala do stanice, još dugo bejah pod utiskom. Pošto mi koleginica ode, a moj autobus još ne dođe, počeh da mumlam melodiju "Vostani Serbije". Da sam to činila prilčno glasno shvatih kad me neki dečkić u čudu pogleda. I tog trena zamukoh, ali se osmehnuh i tobože zagledah u telefon. Mali je očito ostao u uverenju da sam neka ludača. Jer pevanje, makar i prigušeno, na javnom mestu (sem ako si na bini) nedopustivo je.