Dasa

Na stolu pod jelovinom krckala sam preostale orahe. (Biće neka šaka, da napravim kolače koje mesecima planiram.) I začas se oko mene sjatiše: sestričina, jedna sestra, druga sestra, snajka... A gde je u proleće (čak i kad je dan jesenji) buljuk žena, tu je smeh i šala.
Snajka se požali kako je neofarbana. A onda mi prebaci: "A vidi ona, stavila kapu, ako naiđe neki dasa, da kamuflira kosu!" (Istina je da ja kape ne nosim, kad se sve sabere, možda dva meseca godišnje. Imam kape raznih debljina i boja, za razne vremenske prilike. A volim ih i kao modni detalj. Sem toga, ofarbana sam.)
Odmah se pobunih (ne trpim ja neistinu): "Mene da zanimaju dase, ja bih odavno bila gospođa ko vi!" (A ne gospođa po sili nekih društvenih normi, a bez gospodina.)
Dasa... Ako ga uzmemo kao metaforu za rasnog mužjaka, ovaj put kraj kuće ne čini mi se nekim regionalnim kojim promiču prinčevi. A lokalni konjušari me ič ne interesuju. Dasa... (Kako to dosadno meni zvuči: kao neki u odelcu i s kravatom, nalickan, uglancanih cipela...) Pa jedini koji bi iole privukao moju pažnju možda je onaj čika Dasa, domar osnovne škole u koju sam išla. A, vala, taj i jeste samo da ga gledaš: tri-četiri decenije prošlo, a on isti istijat, ko da je imun na starenje.
Ali sumnjam da će ovud proći dasa što će moje srce da ustalasa.