Staša prilegla s knjigom na krevetu i čeka da joj čitam. Moraš da mi obrišeš nos, reče, pa odoh do kupatila po papir. Ali nikako da joj se pridružim, sve nešto još imam da obavim: da piškim, da zavirim na Fejsbuk, da pomerim ovo i prebacim ono, da tanjir odnesem, da rasklonim sto...
Konačno upitah: Jesmo li spremni? A ona se čisto ljutnu: Nicmo. T(r)eba da mi ob(r)icec noc. Ju, zaboravila sam na to.
Kad obrisah, pogledah u mobilnom da nemam neku poruku. A ona dreknu: Ajde, ja ne mogu da te cekam t(r)i dana!
Izleda da su sve sitne aktivnosti prilično potrajale.I onda se manuh svega, a latih se čitanja, da mi slušalac ne pobegne sirot i bez znanja.