Donela sam tri nove knjige, pa, kako bih sestriće zauzdala, rekoh da sednu na krevet, a ja uzeh da im čitam "Ljutito meče". "Jao, ko će da mi da naočare iz torbe", zavapih, "bole me malo oči". (Hoću reći: ćorava sam prokleta bila, ne vidm dobro.)
Ignjat jedva dočeka da me prekori (i vrati mi milo za drago): AaA (nije ni čudo da te bole), što si ceo dan gledala u telefon(a)! KO? JA? (Samo pogledam je li mi ko pisao i odgovorim kad treba.)Čuo to od odraslih. Tako ja njega povazdan kritikujem što bulji u ekrane: od telefona, od tableta, od laptopa... Dočekao svojih pet minuta, da se revanšira.
Malo potom, dok sam kucala poruku drugarici, videvši me s mobilnim u ruci, tj. na kolenu, Ignjat mi se primače, unese u lice i dreknu: Ostavi telefon!
Malo potom, dok sam kucala poruku drugarici, videvši me s mobilnim u ruci, tj. na kolenu, Ignjat mi se primače, unese u lice i dreknu: Ostavi telefon!
Sad on glumi mene i razumnu stranu, a ja sam ona opsednuta i nepromišljena, koja šteti vidu. Hm, drugo je to, moj sestriću. Ja imam neka posla koja ne mogu da obavim bez laptopa. Ne traćim vreme i vid uludo (na igrice i crtaće).
Нема коментара:
Постави коментар