Da sam onomad pala i poginula, niko nikad ne bi saznao zašto. Istina, nagađali bi, ali niko ne bi zasigurno znao šta sam se takarila gde ne treba i koliko je razlog prozaičan.
Pokušala sam da se gornjim delom tela izvijem oko širokog stuba otvorene terase, ne bih li videla odakle se čuje taj traktor, iz koje njive tačno. Izvodeći tu akrobaciju uz slabu pomoć leve ruke, desnom sam držala lavor (iz kog sam upravo prostrla veš). Propela sam se dobro, ali je ipak malo falilo da traktor spazim (pod uslovom da nije bio u drugoj njivi, zaklonjen drvećem). Ali shvativši da bih lako mogla izgubiti ravnotežu i sleteti na tlo, nasmejah se svojoj ludosti i odustadoh. 

Smešno mi bi kad zamislih kako bi svi nastojali da utvrde uzrok tragedije. Nisam stajala na zidu, nisam se previjala preko njega... Šta li je, kog đavola, radila? Ko bi i pomislio da sam htela, ne silazeći u dvorište i ne sekući grane jelovine, da vidm traktor?