Kvočka u autobusu

Previše mogućnosti je mač sa dve oštrice: ima i prednosti i mana. Recimo, kad uđem u prazan bus (jedan od večernjih polazaka, kad je većina već ušuškana u domovima), ja ne znam gde bih radije sela. Volim pozadi na onom izdignutom sedištu, ali sam besna što je staklo baš u tom delu prelepljeno nekom reklametinom. I ima tobož nekih rupica, da nazireš napolju dan, proleće i maslačke. Ali ja ne trpim da mi vidik kvare te tačke. Zato sedam na sredinu, s leve strane (one na kojoj nije sunce), gotovo uvek. A najviše volim na prvom sedištu, da gledam otvoren put. Doduše, tu obično sednem kad se vraćam o ponoći, pa mi se oči brzo sklope i slaba mi vajda. Ili na narednoj stanici uđe neki šoferov poznanik, kolega i baš tu se nadžogeri, da ne kažem naguzi (a baš je to odgovarajući izraz). Pa em od njega ništa ne vidim (njegova mi leđa nimalo nisu interesantna), em celim putem melje. A ja celim putem proklinjem i njega što se tu nacrtao i sebe što sam tu sela.

Šta ću, nekad ne odolim. Tako i večeras: Rekoh, ajd da sednem, da rizikujem. Ali pošto posedeh nekoliko minuta i ne imadoh kud da protegnem noge koliko im paše, bacih nekoliko puta pogled ka drugom sedištu na suprotnoj strani i procenih da bi se noge tamo mogle više razbaškariti. Tako prebacih sve tri svoje (i sve tri zelene) torbe, teške ko sinje olovo, i preselih se.
Pa ja se u autobusu, pomislih, nameštam ko kvočka na jajima. Tako sam u mogućnosti: pedesetak sedišta, desetak putnika. Da putujem u špicu (s buljukom radnika), ne bi mi palo na pamet da tražim dlaku u jajetu, tj. sedištima mane.