Kako smo se našli kraj auta, pade mi na pamet da se našalim sa Stašom. Hajdemo ti i ja do Kineza, rekoh. Idi da doneseš ključ.
Ti dznac da vodzic, upita me, zapanjeno. Pa znam, odovorih nemarno. Nici nikad vodzila, i dalje se ona čudila.
A onda otrča uzbuđena u kuću i zatraži ključ, obavestivši mamu da ću ja voziti.
To je poverenje. Drui moji sestrići čim se primaknem autu, počinju da vrište. Ova kreće sa mnom bez poovora i ne tražeći mi na uvid vozačku dozvolu.
Sestra, međutim, valjda u strahu, i sama pođe. Ali je Staša insistirala da ja sednem za volan. Sad sam ja pokušavala da izvrdam. Poslednji put sam za volan sela kad sam položila vožnju, a ima otad preko petnaest odina. No, ko će sa Stašom izaći na kraj. Upali samo, reče sestra. Ma, ženo, nisam siurna ni da znam de je šta. Zakmetih se na vozačkom sedištu, pa počeh lasno da se preslišvam: ovo je as, ovo je kočnica, ovo je kvačilo. Stisni kvačilo, sestra je davala instrukcije, izbaci menjač iz brzine, sad okreni ključ... Na koju stranu, ka česmi? I okretoh, auto se olasi, a Staša pozadi (spremna na vožnju) od sreće poskoči.
Vidic da dznac (da voziš u mestu), doviknu. Lako mi je znati kad imam ko će u mene verovati.