Ima jedna prodavačica u kineskoj radnji koja me svejednako iritira, nekim svojim, verbalno neispoljenim ali primetnim, stavom. Iz čela joj izbija zatucanost i banalnost, ali, kanda toga nesvesna, drži se prilično arogantno.
Slušaj, sestro, nisi ni prva ni jedina što misli (često bez osnove) da zaslužuje bolje mesto. A sve i da si doktor nauka, nikog to ne treba da se tiče. Ako si zaposlena kao prodavac, nemaš kad da glumiš otmenost. Mislim, i možeš, ali slaba ti vajda.
Iritira me ne samo svojom pojavom, već i što je krajnje indiskretna. Jasno je meni da su gazde naredile da dobro motri na kupce. Al', majku mu, treba li da prođu neku obuku: kupce da okom prate, a da im pažnju ne privuku?
Odem nedavno da gledam dekoracije za Uskrs. I gledam ja, gledam, ali me strašno nervira što mi ona stoji kraj ramena. (Ne osvrćem se, ali je opažam perfernim vidom.) I ne kupim ništa, ima dana. Ali, ne rekavši joj ni reč, okretoh se i dadoh nalevo, pa sve kao kroz lavirint pojurim između redova, da joj, onako truntavoj, otežam, ako ne i onemogućim praćenje. Krenem pokraj šolja, pa do police na kojoj su silikonski štapići. Čujem usporene korake njene za sobom, još je glumila opuštenost. Znam da nije sigurna gde sam otišla i da se verovatno uspaničila. Štapiće ne nađoh, pa, zlurado se smeškajući, pohrlih drugom stranom, da me ne stigne. Dobro se namučila, i ako. Falilo je samo da pred nju banem i viknem: Bu! Verovatno me u sebi psovala, dok sam već silazila u prizemlje. Ali teško da je išta naučila, opet će da mi se lepi uz leđa kad odem da razgledam.
Tog dana ništa nisam kupila. (Gubim želju za kupovinom kad mi neko stoji nad glavom.) Ni ukrala. Nemam to nameru ikad da učinim, sledeći put ću naglasiti i prodavačici.