Признајем, мало ми је жао што сам пре доста година престала да купујем часописе. Не, није то било ради уштеде новца, ни што је сад све на интернету доступно: нисам после знала шта ћу с толиким часописима, а нисам хтела да их бацим - гомилали су се по ћошковима собе. То ми је доносило нове обавезе: да часописе с времена на време листам и исецам из њих занимљиве чланке, моделе какве желим да сашијем, козметичке савете... а осталог да се отарасим.
Најжалије ми је што сам престала да купујем "Мој стан" (иако тешко да ћу га икад стећи). Заборавила сам два-три пута, и после ме нервирало што ми ти бројеви фале, па дигла руке. У међувремену сам гледуцкала то и на нету, али није то исто, није!
Особито сам волела да листам часописе о празницима. За Нову годину кад одем у куповину намирница неопходних за празничну трпезу, ја напослетку одем до трафике (морам признати да су ми се некад све куповине завршавале ту; знало се да кући кусур никад не враћам - изаберем хрпу новина за све преостале паре) и покупим све часописе (то беше шлаг на торти) који ме разонођују: на првом месту "Мој стан"" (јер ме ентеријер и екстеријер, уопште дизајн, јако занимају), а онда и нека специјална новогодишња издања (с јелкама и лампионима на насловним странама, каминима и снежним прозорима... од којих почнем још више да сањам)...
Онда одем кући, једва чекам да обавим шта имам (све журим), па се удобно сместим на кревету, на којем ме сатима чека сијасет неотворених часописа (осећај пред "неначетим" новинама и књигама један је од најузбудљивијих). Увијем се у ћебенце и почнем да листам, и листам, и читам, и читам... Ах, какво задовољство доноси окретање листова, шушкање и ишчекивање онога што је на наредној страни. Сем тога, комплетном угођају доприноси и осећај хартије под прстима, као и њен мирис.
Ако се деси (а деси се) да се мајка досети још нечег што би могла пребацити на моја плаће, па ме довикне (о, како мрзим кад ми неко задовољство прекида и квари), ја сам имала (а имам и данас) одговор који ће ми обезбедити још који трен самотног ужитка у сликама и речима: са' ћуу! И тако на сваких пет минута, што ми тешко: она довикне моје име (о како мрзим кад ме зове тим тоном - знам да хоће да ми наметне неку обавезу), а ја одвикнем: са' ћуу... па коме се пре досади.
Са'ћуу, кажем, и не престајем да листам и читам. А оно све пуно слика које одишу празничном атмосфером, свечане хаљине и сандалице, богате трпезе, ђаконије у занимљивом посуђу, насмејана и срећна лица... Ех, што живот није часопис!
Најжалије ми је што сам престала да купујем "Мој стан" (иако тешко да ћу га икад стећи). Заборавила сам два-три пута, и после ме нервирало што ми ти бројеви фале, па дигла руке. У међувремену сам гледуцкала то и на нету, али није то исто, није!
Особито сам волела да листам часописе о празницима. За Нову годину кад одем у куповину намирница неопходних за празничну трпезу, ја напослетку одем до трафике (морам признати да су ми се некад све куповине завршавале ту; знало се да кући кусур никад не враћам - изаберем хрпу новина за све преостале паре) и покупим све часописе (то беше шлаг на торти) који ме разонођују: на првом месту "Мој стан"" (јер ме ентеријер и екстеријер, уопште дизајн, јако занимају), а онда и нека специјална новогодишња издања (с јелкама и лампионима на насловним странама, каминима и снежним прозорима... од којих почнем још више да сањам)...
Онда одем кући, једва чекам да обавим шта имам (све журим), па се удобно сместим на кревету, на којем ме сатима чека сијасет неотворених часописа (осећај пред "неначетим" новинама и књигама један је од најузбудљивијих). Увијем се у ћебенце и почнем да листам, и листам, и читам, и читам... Ах, какво задовољство доноси окретање листова, шушкање и ишчекивање онога што је на наредној страни. Сем тога, комплетном угођају доприноси и осећај хартије под прстима, као и њен мирис.
Ако се деси (а деси се) да се мајка досети још нечег што би могла пребацити на моја плаће, па ме довикне (о, како мрзим кад ми неко задовољство прекида и квари), ја сам имала (а имам и данас) одговор који ће ми обезбедити још који трен самотног ужитка у сликама и речима: са' ћуу! И тако на сваких пет минута, што ми тешко: она довикне моје име (о како мрзим кад ме зове тим тоном - знам да хоће да ми наметне неку обавезу), а ја одвикнем: са' ћуу... па коме се пре досади.
Са'ћуу, кажем, и не престајем да листам и читам. А оно све пуно слика које одишу празничном атмосфером, свечане хаљине и сандалице, богате трпезе, ђаконије у занимљивом посуђу, насмејана и срећна лица... Ех, што живот није часопис!
Нема коментара:
Постави коментар