Беше већ скоро једанаест, кад зазвони телефон. Док сам се упитала треба ли ја да устанем, мајка (која, зачудо у неуобичајено време, беше легла) већ скочи и дограби слушалицу. Не морам да прислушкујем разговор да бих знала ко зове. Па легла јее, спааваа, покушава она да се отресе саговорнице и не нарушава ми сан (истина, још два сата пре тога рекла сам им лаку ноћ и затворила за собом врата; али ја то често урадим, па се, као сад, сатима потом мајем по интернету или се рвем с несаницом). Сестра (немајући обзира према туђим преким потребама: има бар годину дана како сам неиспавана; па спавај, кажу - НЕМАМ КАД, живот је кратак, а жеља много).
Не спавам, довикнух, да олакшам њеној савести... И додадох, док је улазила у собу с телефоном: али да сам спавала - појела бих вас (то лажем, ипак сам, углавном, пробирљива; уосталом, да поједем сваког ко ме изнервира, не знам да л' би ико претекао на кугли земаљској).
Да су ми сестру по рођењу назвали Зубна Болест, не би погрешили: та кад навали (иако нема шта битно да пита нити нешто што не може да сачека јутро), нема помоћи.
Не спавам, довикнух, да олакшам њеној савести... И додадох, док је улазила у собу с телефоном: али да сам спавала - појела бих вас (то лажем, ипак сам, углавном, пробирљива; уосталом, да поједем сваког ко ме изнервира, не знам да л' би ико претекао на кугли земаљској).
Да су ми сестру по рођењу назвали Зубна Болест, не би погрешили: та кад навали (иако нема шта битно да пита нити нешто што не може да сачека јутро), нема помоћи.
Нема коментара:
Постави коментар