Тетка, беба, баба и уштипци

Беба је, кажу, одушевљено (сви који јој у јазбину вирише, сем оног малог што реч не можеш да му ишчупаш из уста - он не коментарише), зевала (па шта ће, мора да је од досаде: само пливаш, пливаш, и нигде никог реч да прозбориш). Видевши маму изврнуту полеђушке, док јој нека тета нечим по стомаку клизи, Игњат се дао у плач (ко зна шта та жена мами ради...). Смирио се тек кад је крај мајке легао (не зна он шта ће да га снађе... кад из мајчиног стомака конкуренција изађе). Онда је уз мајку, који трен, морала да легне и Маша.
А где је тетка, упитала докторка, да није и она решила да роди бебу (гинеколошки смисао за хумор: ко о чему, баба о уштипцима)? НЕ, готово се обрецну Маша (заборављајући да јој ја нисам једина), она то неће (па ко да је то лако и тек тако, треба имати и од чега), она то не воли (а шта би фалило уштипке да меси?)!
Лепо је рекао Душко Радовић: за све што нисте могли, реците да нисте хтели (и правите се да сте још мали).