Она је лепа, згодна, дугокоса и плава (ха, преварио се ко је помислио да је црвена; нисам ја, бар не директна, тема овог текста). Паметна, шармантна, културна... А сама! Мислим, нема бурму на прсту (што, додуше, ако мене неко пита, није ни нужно; најчвршће се веже кад се не везује)... а има празну половину кревета и срце пуно чежње... за оним ко ће је не само волети, већ је и учинити мајком и домаћицом. Сигурна сам да би била одлична у свим поменутим улогама. Но такве улоге су најчешће дате онима које за то немају дара. /Поражавајуће је што знам многе заносне девојке, "принцезе" чији су принчеви негде затурили њихове адресе или су их пак пресреле и обрлатиле предузимљиве (приглупе и ружњикаве) слушкиње, што не бирају средства./
Два пута јој се удаја омакла (онда, претпостављам, није ни било вредно, не треба да жалиш). Контам да је то боље него да немаш ниједну шансу. Или баш и нема значаја? Свеједнако остаје огромна празнина.
Два пута јој се удаја омакла (онда, претпостављам, није ни било вредно, не треба да жалиш). Контам да је то боље него да немаш ниједну шансу. Или баш и нема значаја? Свеједнако остаје огромна празнина.
Све (или готово све) другарице су се већ (одавно) удале (и вероватно све говоре: шта ће ти то, ти знаш зашто живиш...). Све комшинице или бар већина. Све познанице њених година такође су удате и љуљају децу (поетски речено; а реално деца им се пењу по живцима, пуца им кичма од мајчинских обавеза...), а мужевима непрестано звоцају, чак и (нарочито) без икаквог повода.
А шта њој фали? Сетисмо се оне домаће драме "Извињавамо се, много се извињавамо", о две усамљене душе које се случајно срећу у возу и испрва прикривају колико жуде за сродним бићем, док та нагомилана чежња не провали из њих. Можда је проблем и у томе: оне усамљене, они усамљени, а сви се праве да су већ вољени.
Њена мајка, за разлику од неких других, каже, не меша јој се у живот, не нервира се (бар не отворено) што се не удаје (као што неке мајке знају да јадикују и киње, да моле и силе...). Али недавно ју је ова госпођица затекла како у ходнику зграде говори комшиници: па удаће се, нисмо ни ми најгори (из тога се открива да неудате ћерке мајке доживљавају као хендикепиране; непостојање зета носе као тешку срамоту)! /Ето, и кад ћуте, мајке у тишини изједају бриге... или комшинице, чије су се ћерке "на време" удале./
У чему је проблем, пита се она. У чему је проблем, питам се ја. Удају се и младе и старе, и лепе и ружне, и мршаве и дебеле, и добре и зле... Шта мени фали, пита се она. А можда не фали теби, можда фали (укуса, храбрости, петље, муда...) онима што бирају? Или друштву које (неретко лепе и мудре) неупарене жене гледа испод ока?
А шта њој фали? Сетисмо се оне домаће драме "Извињавамо се, много се извињавамо", о две усамљене душе које се случајно срећу у возу и испрва прикривају колико жуде за сродним бићем, док та нагомилана чежња не провали из њих. Можда је проблем и у томе: оне усамљене, они усамљени, а сви се праве да су већ вољени.
Њена мајка, за разлику од неких других, каже, не меша јој се у живот, не нервира се (бар не отворено) што се не удаје (као што неке мајке знају да јадикују и киње, да моле и силе...). Али недавно ју је ова госпођица затекла како у ходнику зграде говори комшиници: па удаће се, нисмо ни ми најгори (из тога се открива да неудате ћерке мајке доживљавају као хендикепиране; непостојање зета носе као тешку срамоту)! /Ето, и кад ћуте, мајке у тишини изједају бриге... или комшинице, чије су се ћерке "на време" удале./
У чему је проблем, пита се она. У чему је проблем, питам се ја. Удају се и младе и старе, и лепе и ружне, и мршаве и дебеле, и добре и зле... Шта мени фали, пита се она. А можда не фали теби, можда фали (укуса, храбрости, петље, муда...) онима што бирају? Или друштву које (неретко лепе и мудре) неупарене жене гледа испод ока?
Нема коментара:
Постави коментар