Господар времена, забављач у аутобусима

Ја јуче уђем у деведесетпетицу и застанем да изаберем седиште на које ћу сести (е како човек извољева кад има избор; да је једно место било слободно, како бих се грабљиво стровалила на њ). И док сам се премишљала, што је, изгледа, деловало као да сам закибицовала бочна седишта до врата, неко ми се обрати: седи, седи, и сам се, крупним, готово трчећим, корацима (накнадно контам да се човек порадовао потенцијалној саговорници или бар слушатељки) упутивши баш ту (ка двама спојеним седиштима). И пре но што сам га идентификовала, ја сам већ била, истог трена, преломила (баш због те дрскости, не волим да ме ико смара - не говорим с непознатима, нарочито у аутобусу, нарочито гласно) и кренула у супротном смеру, тј. ка задњем делу аутобуса.
Кале, господар времена! А нећеш, нећеш, нисам Вучић, добаци он за мном, седајући (и потом, преболевши ме за две секунде, настави да држи говор, чак му се посрећи те једну времешну саговорницу наведе да се укључи: анализирали друштвену ситуацију, па се и ућутали).
Е, да си Вучић, тек тад бих побегла главом без обзира (ја нисам спонзоруша, не ложим се на политички и финансијски моћне мушкарце, а веееликии сам естета, ВЕЛИКИ).
И мислим се после: кад је он господар неухватљивог (ни за главу ни за реп, то лети ко лудо), могла сам да искористим прилику и замолим га да ургира: нек се време смилује на мене. Ал' прошао воз, у ствари аутобус.