понедељак, 5. јануар 2015.

Љуби, љуби... али у потаји

Недавно се у аутобусу десило да сам села иза млађаног пара. А младић навалио као мутав на телефон: љуби и не пушта! Сад, да није оног позамашног размака међу седиштима, што би ме било брига, али све се то дешавало на МОЈЕ очи (а, верујте, воајер нисам).
Еј, синко /није ми, боже сачувај, прорадио мајчински инстинкт (нарочито према толиким бизговима), него поменути израз сугерише искуствену надмоћ, коју понекад волим да нагласим/, куд си навро, остави штогод и за сутра, остави мало за интимни простор (што ја морам да гледам туђе жвалављење? кад ми такав порив дође, могу да нађем какав еротски филм, свакако ће бити угодније). У љубави је најлепше оно што је тајно. Или сам ја глупа ко ноћ, старомодна и много наивна.

Нема коментара:

Постави коментар