Да радим у некој фирми и да имам надређеног, најтеже би ми, чини ми се пало, наметање одређеног начина одевања.
Гледам данас оне продавачице у Лилију (а такве су ових дана у свакој другој радњи) с оним црвеним капицама, које готово свакој пристају ко пилету... они женски атрибути. Једна постарија, очито на ужасним мукама због одевног предмета који није њен лични избор, капу навукла тек до пола главе и прикачила неким шналицама (а вероватно сваки час поглееда на сат, ишчекујући крај радног времена).
Међу полицама и на касама само се клате беле бућке на дугуљастим капицама, али остављају потпуно супротан ефекат од очекиваног. (Мене нису развеселиле, у мени нису подстакле празничну радост, нисам их гледала са симпатијама, између осталог и зато што све личе једна на другу... а ниједна не дели поклоне.)
Израз њихових лица (а свакако и унутарњег стања, које се на лицу одражава) у потпуном је нескладу с тим наметнутим празничним елементом. Све те жене (деда мразице, баба мразице? наџак бабице?) безвољне су и намргођене (чак ми ниједан производ на акцији не понудише).