Нисам је чекала, изашла сам пред њу

Док сам коначно раскрчила и окитила собу беше већ сат и по до поноћи и Нове (великог, а и малог слова) године. Кад се, у јакни, с капом и капуљачом на глави и умотана у шал, појавих у ходнику и изјавих: одох да прошетам двеста метара /метража је шала на сопствени рачун - рекох, нећу издржати више: сестра ме већ данима плаши минусом (јуче ја седим с другарицом у омањем престоничком кафићу, испијам топлу чоколаду, а она шаље поруку: да ли знаш да је напољу минус осамнаест, требало је да дођеш раније; после на станици видех да је минус седам, сестра мало заборавила да смо под планином настањене, а мало јој термометар склон преувеличавању) и сви редом се ноћас на хладноћу жале/, и отац и мајка ме (кроз онај, празнични, дакле бујнији, облак дуванског дима) с неверицом погледаше.

Мајка, која се тек беше вратила споља, рече, донекле уплашено: ГДЕ ЋЕШ, бацају петарде са свих страна (ма неће гром у коприве, а и ко да би била нека штета да останеш без првог детета)... Додуше, да сам изашла пола сата пре поноћи, врло је могуће да би ми последњи дан ове године био и последњи уопште.
Одлучих да се на брзину попнем на брдо и бацим поглед на околину (нека ми се ова година омалим подвигом заврши; уосталом, ко на брду, ак' и мало, стоји... није могао на боље место да оде). Гумене чизме мало су ми отежавале успон (а вала ми и за прсте бејаху хладњикаве и нехотице ми на ум падоше оне силне филмске ампутације ножних прстију после Игманског марша) - све проклизавају уназад. Ваљда сам се стога (а не због крштенице, како би неки тврдили) поприлично задихала. А и треба извући сву ону зимску опрему (јакну од по тоне). Тек при врху брда обазрех се на село и варошицу под слеђеним снегом, што се цаклио под уличним светиљкама (ах, зар смо могли више пожелети за овај празник? сем да су и гране дрвећа остале под снегом повијене - то би била истинска бајка). С прозора трепћу лампице (моје у чинији на столу кроз прозор делују као да је унутра пожар; не, не видех то одозго но кад изађох на капију)... и наглашавају снежну идилу. Ех, како је лепо волети и вољен бити. И не бити сам... кад сиђеш с брда (не могу очекивати да се увек заједно пењемо).

Постајах мало, смешећи се, промислих о (бе)смислу живота, о (сопственој) (не)срећи, па дограбих неки штапић и у снегу оставих специјалне поруке за специјалне особе (да сам их данас, како сам мислила, одвела на санкање, вала би се грдно изненадили и обрадовали). Потом низбрдо више стрчах но што сам ходала (снег ме на то принуђавао, а не хладноћа и страх од предстојећих ратних, овај празничних, оружаних дејстава). И склизнула сам који пут, некад нехотице (наопако, да скрљам врат), а некад вољно, па опет загазих по меком снегу (што је сигурно - сигурно је). Шта знам, стровалићу се, скршићу неки део; пошла сам у кратку шетњу, не у Ургентни центар (а новогодишња је ноћ, кладим се да особље тамо вапи за неком фрактуром).
По повратку у топли дом остало је само да се истуширам, навучем љубичасту спаваћицу и завучем под пругасту постељину (нова година је могла да почне).