Знам да сове (несрећнице, ни криве ни дужне) нису омражене само у овом селу. Народ не воли ни да их види. А тек кад их чује! Истог трена се смркну и помоле да слети на туђ кров (није лепо другом желети зло, али, сложићете се, људски је: боље он него ја). Извирују с тераса у сумрак, бојажљиво, као да је сова диносаурус и прети да их нападне и сатре све пред собом. Храбрији се спусте и у двориште не би ли утврдили на чијем ће крову сова да предахе, коме позив из Хада доноси... /Да л' је слетела на Лазин дуд ил' на Микин багрем?/ И све само зато што ноћу (у време које паше демонима) вилени, што је онако буљава и има застрашујућ глас?
Не лудујте, подсмевам се, а и негодујем (нервира ме такво празноверје). Зар заиста верујете да сова хучећи и летећи поручује: ти си следећии, ти си следећии...?! Па гробари (а вала и попови - од вишка глава не боли) би их специјално узгајали и пуштали у јатима или остављали у поштанским сандучићима (ливаде би закрчили дрвени крстићи са златним словцима; а зашто златна, сад се питам, зашто не сребрна... или зелена?). Какве везе сова има са смрћу? (Докажите ми, па ћу и ја почети да меркам мртвачке ковчеге, на време да поручим неки зелени.) Има ли ту неке логике? (Логика, логика, то је оно на чему увек инсистирам.)
Једне године сова се налегла у стринином оџаку, тик до наше куће. Пела сам се сваког дана на каду како бих гледала те пернате бебице (буци, буци, мале буљаве) кроз прозор купатила и вазда се, гласно, дивила: јааоо, како су слааткее! /СЛАТКЕ, чудила се моја мајка, као да су сове црви стрвинари; СЛАТКЕ, чудили се сви редом./
Откад су се те сове и одселиле, незнано куд, а годинама потом нико душу не испусти, мало су се сељани опустили. Па да су та бића била весници из подземног царства (кажем њима, а не вреди им објашњавати; наравно да ја знам), читаво би село давно помрло.
Не лудујте, подсмевам се, а и негодујем (нервира ме такво празноверје). Зар заиста верујете да сова хучећи и летећи поручује: ти си следећии, ти си следећии...?! Па гробари (а вала и попови - од вишка глава не боли) би их специјално узгајали и пуштали у јатима или остављали у поштанским сандучићима (ливаде би закрчили дрвени крстићи са златним словцима; а зашто златна, сад се питам, зашто не сребрна... или зелена?). Какве везе сова има са смрћу? (Докажите ми, па ћу и ја почети да меркам мртвачке ковчеге, на време да поручим неки зелени.) Има ли ту неке логике? (Логика, логика, то је оно на чему увек инсистирам.)
Једне године сова се налегла у стринином оџаку, тик до наше куће. Пела сам се сваког дана на каду како бих гледала те пернате бебице (буци, буци, мале буљаве) кроз прозор купатила и вазда се, гласно, дивила: јааоо, како су слааткее! /СЛАТКЕ, чудила се моја мајка, као да су сове црви стрвинари; СЛАТКЕ, чудили се сви редом./
Откад су се те сове и одселиле, незнано куд, а годинама потом нико душу не испусти, мало су се сељани опустили. Па да су та бића била весници из подземног царства (кажем њима, а не вреди им објашњавати; наравно да ја знам), читаво би село давно помрло.
Нема коментара:
Постави коментар