Сви моји сестрићи у одређеном добу слушали су песмицу Five (или ten, како кад) little monkeys, на енглеском језику. Углавном сам се ја драла ко магарац, а они ако замахну који пут ручицама и поцупну ножицама, евентуално испусте неки знак задовољства. Малопре сам Игњату пустила ту исту песму, али на српском (сетио се неко, па направио нашу верзију, и то симпатичну).
Скачу они мајмунчићи ко луди, ничу исто тако чворуге, доктор забрањује скакање увече (изгледа да ујутру то себи могу да допусте), а ја се сетих једног (зеленог, замислите! сад ми је јасно што ми беше тако драг) кауча из детињства (а сад се сетих и да га моји родитељи нису вратили тамо где је требало да га врате, а вероватно су га, без мог знања и допуштења, и бацили, искористивши моје одсуство; сад то схватих и сад сам баш бесна... али џаба ми).
На њему је спавао деда, а на кревету поред баба и ја. На бабином кревету сам спавала, а на дедином сваке вечери, редовно, скакала, баш као ти мајмуни, само што нисам падала (па била сам вешта). О, заноса пустог! Сваке вечери ја се спремим да скачем и деду питам (замислите, ПИТАМ; данас деци није потребно ничије допуштење) могу ли. Деда каже: може мало (да му штогод од кревета и остане, да има човек на чему да спава; некад се умереност ценила, чак су и деца лако пристајала на њу). Мојој срећи не беше краја. /И данас-дани ја обожавам да скачем на трамбулини, то ме посебно привлачи; не само да волим него то и чиним кад год уграбим прилику... и кад нико не гледа - мислим, зато што ми не би допустили (да покида оне жице "матора кобила" - пих, ко да су паукове нити)./
Скачу они мајмунчићи ко луди, ничу исто тако чворуге, доктор забрањује скакање увече (изгледа да ујутру то себи могу да допусте), а ја се сетих једног (зеленог, замислите! сад ми је јасно што ми беше тако драг) кауча из детињства (а сад се сетих и да га моји родитељи нису вратили тамо где је требало да га врате, а вероватно су га, без мог знања и допуштења, и бацили, искористивши моје одсуство; сад то схватих и сад сам баш бесна... али џаба ми).
На њему је спавао деда, а на кревету поред баба и ја. На бабином кревету сам спавала, а на дедином сваке вечери, редовно, скакала, баш као ти мајмуни, само што нисам падала (па била сам вешта). О, заноса пустог! Сваке вечери ја се спремим да скачем и деду питам (замислите, ПИТАМ; данас деци није потребно ничије допуштење) могу ли. Деда каже: може мало (да му штогод од кревета и остане, да има човек на чему да спава; некад се умереност ценила, чак су и деца лако пристајала на њу). Мојој срећи не беше краја. /И данас-дани ја обожавам да скачем на трамбулини, то ме посебно привлачи; не само да волим него то и чиним кад год уграбим прилику... и кад нико не гледа - мислим, зато што ми не би допустили (да покида оне жице "матора кобила" - пих, ко да су паукове нити)./
А Маша је пре неко вече, каже сестра, скакала по гарнитури, па наједном застаде и рече: укуцајте ми (на нету) "скакање по гарнитури" (да види како све може да се скаче). Данашња деца расту с уверењем да је на интернету решење за све што их занима. Па кад се може наћи како да направиш торту, рајф, огрлицу (Маша је све то видела), што да нема упутства како да се скаче. О, нека скаче свако како му је воља (а мени јавите кад се гдегод затекне каква трамбулина, да и ја поскочим коју стотиницу пута). Хоп-цуп, поскочићу, другог момка пољубићу... пу-пу, таман посла.
Нема коментара:
Постави коментар