Напољу хладњикаво и мокро, лака измаглица, просецана ноћним светлом, завлачи се међ ониске зграде. Унутра топло и угодно, а теча, којем је звоно прекинуло кратки послеподневни одмор (звоно, звоно, а не ја која сам позвонила), мамуран и још уморан од недавног ручка, препустио се некој лакој "депресији" (додуше, и на срећу, тек пошто ме послужио питом од бундеве) и занео животном филозофијом (ако нешто силно и дуго желиш, а добијеш тек кад ти престане бити тако битно, неће те усрећити, закључисмо, колико би те усрећило у "право време").
Тетка раније изашла да испрати гошћу, па никако да се врати, а теча и ја филозофирамо ли филозофирамо. Ловци кажу, каже теча, да ЗЕЦА... (објекат нагласи, можда због брзине којом зна да утекне, и направи својеврсну паузу ради наглашавања наредног дела реченице) треба тражити СВУДА, и под ловачким шеширом... јер не знаш где је (а ђаво је "зец", сакрије се где га нико и не очекује; сасвим је могуће да тако остане неопажен - док човек мозга у ком грму лежи зец, он искочио из грма и под капу се шћућурио). Тако исто треба тражити и срећу (у њој је поента, зец је само илустрација - ни течи ни мени не пада на памет да пуцамо, то је против мојих принципа) јер НЕ ЗНАШ ГДЕ ЈЕ. Ако је не тражиш, мале су шансе да је нађеш, теча каже (а гошћа се слаже).
Па јесте, неће срећа да покуца на врата. А и да хоће, можда јој не бих отворила; прво зато што би ме вероватно мрзело да устајем с кревета (гунђала бих: ко је то сад? и оставила неком другом да отвори незнаном госту; ако би одвише чекала, можда би ми увређено и окренула леђа), друго - ко зна какву би ме затекла, нема смисла да зарозана изађем пред њу.
Никад не знаш где те чека, зато ти њу на сваком месту (и у свако доба) очекуј (истина је, парафразирам Монтењеве мисли о смрти), тачније: не чекај, ТРАЖИ (велика је вероватноћа да ће ти за то требати добар део живота, али свак којем се потрага исплатила рећи ће ти: вредело је), завируј под сваки "шешир" на који набасаш!
Тетка раније изашла да испрати гошћу, па никако да се врати, а теча и ја филозофирамо ли филозофирамо. Ловци кажу, каже теча, да ЗЕЦА... (објекат нагласи, можда због брзине којом зна да утекне, и направи својеврсну паузу ради наглашавања наредног дела реченице) треба тражити СВУДА, и под ловачким шеширом... јер не знаш где је (а ђаво је "зец", сакрије се где га нико и не очекује; сасвим је могуће да тако остане неопажен - док човек мозга у ком грму лежи зец, он искочио из грма и под капу се шћућурио). Тако исто треба тражити и срећу (у њој је поента, зец је само илустрација - ни течи ни мени не пада на памет да пуцамо, то је против мојих принципа) јер НЕ ЗНАШ ГДЕ ЈЕ. Ако је не тражиш, мале су шансе да је нађеш, теча каже (а гошћа се слаже).
Па јесте, неће срећа да покуца на врата. А и да хоће, можда јој не бих отворила; прво зато што би ме вероватно мрзело да устајем с кревета (гунђала бих: ко је то сад? и оставила неком другом да отвори незнаном госту; ако би одвише чекала, можда би ми увређено и окренула леђа), друго - ко зна какву би ме затекла, нема смисла да зарозана изађем пред њу.
Никад не знаш где те чека, зато ти њу на сваком месту (и у свако доба) очекуј (истина је, парафразирам Монтењеве мисли о смрти), тачније: не чекај, ТРАЖИ (велика је вероватноћа да ће ти за то требати добар део живота, али свак којем се потрага исплатила рећи ће ти: вредело је), завируј под сваки "шешир" на који набасаш!
Нема коментара:
Постави коментар