С почетка године, одмах по Божићу, посетила сам другарицу у једном малом градићу. Како су мајке увек заузете милионима кућних, односно породичних, обавеза, ја сам принуђена (а и прија ми) да време понајвише проводим с њиховом децом.
Тако смо Млађа (четвртак, не дан него полазник четвртог разреда основне школе) и ја у пријатно зимско предвечерје шетали главном улицом (врло симпатичном и украшеном за новогодишње празнике попут Кнез-Михаилове, само далеко скромније...). У сусрет нам наиђоше два његова другара и срдачно му се јавише, док им је он озбиљна лица и круто отпоздравио.
Изгледа да те другови баш воле, рекох с осмехом (мало зачуђена због његове уздржане реакције), види како су ти се обрадовали. Можда су принуђени, трезвено и хладно (тек након одређене психолошке паузе) одговори Млађа, штуро се, и једва видно (више у гласу но на лицу), осмехнувши. Изузетно интелигентан дечак и врло рационалан, не исказа ни понос, ни уображеност, ни надменост, ни самољубље... пуко разумевање неких друштвених принципа и манира на које појединце сили друштвена хијерархија, односна нижа лествица на којој "стоје" (све вапећи и пропињући се више(г) да се докопају).
Елем, Млађа је председник одељења (а то је, изгледа, сад много озбиљнија титула но у "моје време" и доноси далеко веће (страхо)поштовање). Од малих ногу се негује полтронска способност (корисно је у милости надређеног бити). А и од Нушића знамо какву усхићеност (какве наде) изазива спуштање председникове руке на раме обичног суграђанина (евентуално с политичким претензијама). Бар да се осмехну, Млађо!
Тако смо Млађа (четвртак, не дан него полазник четвртог разреда основне школе) и ја у пријатно зимско предвечерје шетали главном улицом (врло симпатичном и украшеном за новогодишње празнике попут Кнез-Михаилове, само далеко скромније...). У сусрет нам наиђоше два његова другара и срдачно му се јавише, док им је он озбиљна лица и круто отпоздравио.
Изгледа да те другови баш воле, рекох с осмехом (мало зачуђена због његове уздржане реакције), види како су ти се обрадовали. Можда су принуђени, трезвено и хладно (тек након одређене психолошке паузе) одговори Млађа, штуро се, и једва видно (више у гласу но на лицу), осмехнувши. Изузетно интелигентан дечак и врло рационалан, не исказа ни понос, ни уображеност, ни надменост, ни самољубље... пуко разумевање неких друштвених принципа и манира на које појединце сили друштвена хијерархија, односна нижа лествица на којој "стоје" (све вапећи и пропињући се више(г) да се докопају).
Елем, Млађа је председник одељења (а то је, изгледа, сад много озбиљнија титула но у "моје време" и доноси далеко веће (страхо)поштовање). Од малих ногу се негује полтронска способност (корисно је у милости надређеног бити). А и од Нушића знамо какву усхићеност (какве наде) изазива спуштање председникове руке на раме обичног суграђанина (евентуално с политичким претензијама). Бар да се осмехну, Млађо!
Нема коментара:
Постави коментар