По дружини што се окупаљала пред аутобусом проценила сам да се ради о каквој екскурзији (пензионерској рецимо). Тројица-четворица мушкараца у седмој деценији живота (која година мање-више) широко су се осмехивала, вероватно збијала неке шале и радовала се предстојећим заједничким тренуцима. Онда се појавише још двојица, од којих један, чим се рукова с осталима, изади из џепа флашу од аквавиве, с по литра домаће љуте (то ја претпостављам, патриЈотски је) и пружи првом до себе, а овај потом проследи даље. Сваки се најпре крстио (ее, види ли заиста све Бог, мора да се и сам крстио и рукама и ногама), па онда цугао.
У међувремену сам већ начула да се тог дана отвара неки мост (мислим, дочула сам нешто и раније, али никад не прочитам и не одслушам вести у потпуности). Велики вођа изгледа не жали паре за подршку: бесплатна вожња за десетак, максимум дванаест, људи из провинције, као да у граду није могао да напабирчи толико (нека и има те који му, по партијском задатку тапшу, али да се не расипа).
Слободна вожња организована је аутобусом који иначе редовно креће за Београд у осам и десет. Али зна се шта је приоритет: напредњаци имају предност, мост не сме да чека.
Крсте се и пију ракију из пластичних флаша, смеју се, готово усхићени пред важном улогом (да кличу Вођи). Нема их више од десет, максимум двадесет, с просеком старости од шездесет година. И један момчић, у чијој руци беше мотка с увијеном заставом (трнова би њему требала, трнова... да не помињем ону која је, сем што оставља трагове у виду модрица, носу врло неугодна). Лице му озарено неким поносом, канда мисли да чини крупну ствар, осећа се вреднијим. Гледам га, гледам... па га препознам: пре неких десет година тај мали је похађао специјално одељење у школи (не, нећу да потцењујем и на то стављам поенту).
Након петнаестак минута, сви насмејани и узбуђени, поседаше унутра, а готово у последњем часу у аутобус улете и једно женско чељаде. Онако с леђа судим да нема више од двадесет пет. А баш ми је криво што јој лице не видех, да видим која то девојка с матором мушком багром иде да кличе вођи док отвара мост.
У међувремену сам већ начула да се тог дана отвара неки мост (мислим, дочула сам нешто и раније, али никад не прочитам и не одслушам вести у потпуности). Велики вођа изгледа не жали паре за подршку: бесплатна вожња за десетак, максимум дванаест, људи из провинције, као да у граду није могао да напабирчи толико (нека и има те који му, по партијском задатку тапшу, али да се не расипа).
Слободна вожња организована је аутобусом који иначе редовно креће за Београд у осам и десет. Али зна се шта је приоритет: напредњаци имају предност, мост не сме да чека.
Крсте се и пију ракију из пластичних флаша, смеју се, готово усхићени пред важном улогом (да кличу Вођи). Нема их више од десет, максимум двадесет, с просеком старости од шездесет година. И један момчић, у чијој руци беше мотка с увијеном заставом (трнова би њему требала, трнова... да не помињем ону која је, сем што оставља трагове у виду модрица, носу врло неугодна). Лице му озарено неким поносом, канда мисли да чини крупну ствар, осећа се вреднијим. Гледам га, гледам... па га препознам: пре неких десет година тај мали је похађао специјално одељење у школи (не, нећу да потцењујем и на то стављам поенту).
Након петнаестак минута, сви насмејани и узбуђени, поседаше унутра, а готово у последњем часу у аутобус улете и једно женско чељаде. Онако с леђа судим да нема више од двадесет пет. А баш ми је криво што јој лице не видех, да видим која то девојка с матором мушком багром иде да кличе вођи док отвара мост.
Како су лукави, рече један човек, не носе своју заставу, но заставу Србије... па после буде како је народ спонтано дошао да подржи мудрог вођу.
Наш аутобус није каснио десет, како је објављено преко микрофона, него петнаест минута. Једна од тих минута човеку из масе је била жута (очитао је буквицу диспечеру и свим присутним Ластиним службеницима, али и ризиковао да доживи инфаркт).
Нема коментара:
Постави коментар