Једно путовање

Нешто пре десет уђох у аутобус Санџактранса. Срећа да су последња места била слободна и да беше недеља (па не беше гужве), те се сестра и ја са својим торбама некако, прилично удобно, сместисмо. Путна торба ми је добро дошла као ослонац за ноге. Опружих се ко код своје куће и пребацих јакну преко ногу, јер однекуд допираше хладноћа. Још сам потом на крило положила некакве иглице и кристалне перле, те правила наруквице, да не губим време (момак на седишту испред, имао је слушалице на ушима, али је крајичком ока осматрао моју активност и вероватно се чудом чудио), као што су жене некад штрикале и хеклале где год стигну: рецимо у домовима здравља (хекла тетка, баба, снајка... и говори осталим пацијентима у чекаоници о свом артритису, тахикардији, цистама на јајнику...).
Седела сам скроз позади, таман по средини и да испуним ретровизор у којем ме је млађани возач повремено, видех, посматрао (треба ја да будем крива ако се стрмекнемо с пута). Ови новопазарски возачи изгледа имају исти укус (и ономе прошле године бејах симпатична). Додуше, недеља је, нема двадесет путника, а тек неколико путница, па у шта да гледа?! 
А кад дође време да изађемо, па се довукосмо с пртљагом до предњих врата (вазда постоји та фобија да задња врата неће бити отворена, па ћемо пропустити прилику да изађемо и аутобус ће нас одвести незанано куда), аутобус стаде, а млађи возач скочи и готово ми оте торбу из руку (ко да сам ја нека килавица). Хвала вам, осмехнута (а изненађена), учтиво захвалих, ступивши на тло и преузевши своју торбицу.