Не волим ни иначе кад ми зврчи мобилни (готово сваки тренутак је погрешан: или сам у неком послу који не желим да прекидам и одлажем или ми је глава у облацима и не желим одатле да је извлачим... а каткад ми и телефон није надохват руке, па не желим да дижем дупе из кревета или спавам, па нећу да дижем очне капке), а поготово кад сам у читаоници (или ма ком месту на којем је тишина обавезна). Добро, ја искључим звук, мада некад то и заборавим (сва срећа да ме нико не позове тад, пропала бих у земљу... добро, кроз бетон).
А моја сестра сваког дана има нешто да ми каже или да ме пита. Никако да схвати и да се помири с чињеницом да изјутра седим на месту на којем телефонирање није дозвољено (а немам намеру да излазим ради баналних разговора). Одбијем позив и пошаљем поруку да нисам у могућности да се јавим. Она ме истим начином упита имам ли сад неку шифру на интернету. Немам, још нисам смислила (није ми ни стало да интернет закључавам, нисам себична - нека и друге усрећи), али планирам то да учиним само духовитости ради: једном сам у неком тексту прочитала неколико таквих лозинки (грохотом сам се смејала) и мислим се да моја буде нешто као "плати па клати" (мислим, рима је обавезна).
Има неки кључ, написа она, и тражи (рачунар, ко зна шта) да се укуца лозинка (пробај са: Сезаме, отвори се). Немам никакву шифру; види, рекох, да се нешто није искључило (а већ ме обузео немир; ако се тај проблем до вечерас не реши, шта ћу кад се вратим кући?). Ако то не средиш (ко зна шта је чачкала), поручих јој одмах потом, не чекај ме у двору б'јелому, ни у двору ни у роду мому! /Додуше, шта бих и ја у двору без интернета, нервни слом да добијем?/
Срећом, готово у исто време, укуцала је шта и где треба и прозор у свет се пред њом отворио (а ја се, успокојена, вратих књизи).
А моја сестра сваког дана има нешто да ми каже или да ме пита. Никако да схвати и да се помири с чињеницом да изјутра седим на месту на којем телефонирање није дозвољено (а немам намеру да излазим ради баналних разговора). Одбијем позив и пошаљем поруку да нисам у могућности да се јавим. Она ме истим начином упита имам ли сад неку шифру на интернету. Немам, још нисам смислила (није ми ни стало да интернет закључавам, нисам себична - нека и друге усрећи), али планирам то да учиним само духовитости ради: једном сам у неком тексту прочитала неколико таквих лозинки (грохотом сам се смејала) и мислим се да моја буде нешто као "плати па клати" (мислим, рима је обавезна).
Има неки кључ, написа она, и тражи (рачунар, ко зна шта) да се укуца лозинка (пробај са: Сезаме, отвори се). Немам никакву шифру; види, рекох, да се нешто није искључило (а већ ме обузео немир; ако се тај проблем до вечерас не реши, шта ћу кад се вратим кући?). Ако то не средиш (ко зна шта је чачкала), поручих јој одмах потом, не чекај ме у двору б'јелому, ни у двору ни у роду мому! /Додуше, шта бих и ја у двору без интернета, нервни слом да добијем?/
Срећом, готово у исто време, укуцала је шта и где треба и прозор у свет се пред њом отворио (а ја се, успокојена, вратих књизи).
Нема коментара:
Постави коментар