Мислим да уопште није нужно да наводим шта је прво што урадим по повратку кући. Уђем у собу и укључим лаптоп, а одмах потом улогујем се на Фејсбук - да видим шта има (то исто као кад смо били клинци, па обилазили локалне кафиће и пре но што уђемо, кажемо: да видимо кога има, па за три минута изађемо, разочарани: нема никог - иако је кафић дупке пун; кога то вазда и узалуд тражисмо враг би га знао). Вазда ишчекујем... а оно готово никад ништа занимљиво... сем кад сама напишем (ако сама себе не забавим, нико то место мене неће учинити).
Док се систем (ВОЛИМ мој Убунту, наопаки) подиже, ја одем до кухиње, дограбим парче хлеба, ставим чорбу од дулека да се загреје... Вратим се и готово кликнем на мозилу, кад... АААА, шта је овоо?! Ниједна лампица на модему не светли?! Нема интернета (ниједне цртице, леле)! Сместа сам убледела ко крпа (не морам да се огледам, знам какве здравствене проблеме у мени изазива немогућност конектовања). Отрчах у кухињу да мајци несрећу која ме је снашла саопштим тоном којим се преносе најцрње вести. /Мени уопште не треба искључити кисеоник да бих била мртва; само ми искључе интернет и могу одмах да ме опевају!/
Добро, није да се то баш никад није десило, али како да не сија баш ништа (морале би бар две-три, ако четири неће... струје има...). Машо /док сам очајно зурила у екран и сваки каблић којег сам се сетила или који сам спазила гурнула дубље (у сплитере, и рутере, у штекдозне...) тамо где је већ стајао најдубље могуће, она се појавила/, је ли овде био и жути кабл, сећаш ли се ти? Који, аха, аха, јесте, тобоже је она сигурна (рада и она, мученица, да се проблем реши и да опет будем она стара и, колико је могуће, нормална). И ја је послушам и удевам жути кабл, иако знам да од тог нема ништа (дављеник се и за сламку хвата, а некмоли за сувишне каблове). Мртво, ниједне зелене тачкице, НИЈЕДНЕ! Јаооој, шта сад да радим? /Имала сам и планирала којешта, али кад ми је силом затворен "прозор у свет", ја сасвим изгубим присебност, а нарочито вољу за ма каквом активношћу./
Окренем брзо телефон да упитам зета може ли модем да цркне (мислим, више пута ми се десило да ми нешто на компу цркне, ко да сам се на бога камењем гађала; па и да јесам, нек и он мене шикне у главу, НЕ У РАЧУНАААР). Место зета јавила се сестра и док сам њој објашњавала проблем, други зет уђе из кухиње (неко га потерао у помоћ) да он види може ли шта да уради (и спасе живот свастике). Ја само јадиковах: ништа, ништа не светли, а морало би бар да се види да има струје. Шта је ово, дограби зет пуњач. Јаоо, истог трена ми сину (и осмех ми се врати на лице, а мир у срце): па ја, глупача, јутрос, ишчупала то из продужног! /Тачно сам знала да је проблем неки баналан, али кад се успаничим, ја не могу у потпуности да сагледам ситуацију и не да не могу да похватам конце, но их дограбим и све замрсим./
Кретен, пошла од куће, па спазим како укључени висе кабл од пуњача за лаптоп и овај други пуњач, од којег сам помислила да је за телефон (ма откуд бих ја знала какав ми је пуњач од телефона, ја не знам где ми је глава). Рекох, с друге стране је струја, доступна дечијим ручицама, боље да ја то струјно коло прекинем. Хвала богу што постоје зетови (нека корист и од њих се нађе)!
Док се систем (ВОЛИМ мој Убунту, наопаки) подиже, ја одем до кухиње, дограбим парче хлеба, ставим чорбу од дулека да се загреје... Вратим се и готово кликнем на мозилу, кад... АААА, шта је овоо?! Ниједна лампица на модему не светли?! Нема интернета (ниједне цртице, леле)! Сместа сам убледела ко крпа (не морам да се огледам, знам какве здравствене проблеме у мени изазива немогућност конектовања). Отрчах у кухињу да мајци несрећу која ме је снашла саопштим тоном којим се преносе најцрње вести. /Мени уопште не треба искључити кисеоник да бих била мртва; само ми искључе интернет и могу одмах да ме опевају!/
Добро, није да се то баш никад није десило, али како да не сија баш ништа (морале би бар две-три, ако четири неће... струје има...). Машо /док сам очајно зурила у екран и сваки каблић којег сам се сетила или који сам спазила гурнула дубље (у сплитере, и рутере, у штекдозне...) тамо где је већ стајао најдубље могуће, она се појавила/, је ли овде био и жути кабл, сећаш ли се ти? Који, аха, аха, јесте, тобоже је она сигурна (рада и она, мученица, да се проблем реши и да опет будем она стара и, колико је могуће, нормална). И ја је послушам и удевам жути кабл, иако знам да од тог нема ништа (дављеник се и за сламку хвата, а некмоли за сувишне каблове). Мртво, ниједне зелене тачкице, НИЈЕДНЕ! Јаооој, шта сад да радим? /Имала сам и планирала којешта, али кад ми је силом затворен "прозор у свет", ја сасвим изгубим присебност, а нарочито вољу за ма каквом активношћу./
Окренем брзо телефон да упитам зета може ли модем да цркне (мислим, више пута ми се десило да ми нешто на компу цркне, ко да сам се на бога камењем гађала; па и да јесам, нек и он мене шикне у главу, НЕ У РАЧУНАААР). Место зета јавила се сестра и док сам њој објашњавала проблем, други зет уђе из кухиње (неко га потерао у помоћ) да он види може ли шта да уради (и спасе живот свастике). Ја само јадиковах: ништа, ништа не светли, а морало би бар да се види да има струје. Шта је ово, дограби зет пуњач. Јаоо, истог трена ми сину (и осмех ми се врати на лице, а мир у срце): па ја, глупача, јутрос, ишчупала то из продужног! /Тачно сам знала да је проблем неки баналан, али кад се успаничим, ја не могу у потпуности да сагледам ситуацију и не да не могу да похватам конце, но их дограбим и све замрсим./
Кретен, пошла од куће, па спазим како укључени висе кабл од пуњача за лаптоп и овај други пуњач, од којег сам помислила да је за телефон (ма откуд бих ја знала какав ми је пуњач од телефона, ја не знам где ми је глава). Рекох, с друге стране је струја, доступна дечијим ручицама, боље да ја то струјно коло прекинем. Хвала богу што постоје зетови (нека корист и од њих се нађе)!
Нема коментара:
Постави коментар