Ко верује да се никад не нађу два добра заједно, никада није устао у свануће док веје снег и ноге му утањају у омање сметове, никада у такво јутро није ходао средином коловоза кроз пусто село, или варош...
Ја јесам у томе уживала, али не јутрос (како сам се надала). Снег је био одвећ ситан и мокар и засипао ми је лице и очи, што нимало није пријатно. Истина, још не бејах залупила капију кад ми на памет паде кишобран, али одустадох од те идеје као сулуде (руке су ми већ биле пуне кеса, па боље да сам прикачила самар, само ми је још кишобран фалио; уосталом знам да би остао тамо где бих га из руке пустила).
Испрва само ходах споро, смешећи се и осврћући свуд уоколо. Ем мрак, ем снег, ммм, милина! Али и хладно, бре (баш смо се били размазили). Верујем да би се с тим сложио онај певац што ме редовно у ово време препадао - јутрос ни да зуцне, завукао се у мишју рупу (или се увалио између мачке и миша, који се не либе да на температури испод нуле легну једно уз друго)!
Низбрдо просто стрчах, да се што пре спасим тих мука (нимало није пријатно кад од снега не видиш куд срљаш). Кад се домогох првих зграда, у долини, већ беше некако мирније (удолина, па ветар не дува као луд). Али улице прекривене дебелим слојем снега, готово нетакнутог, ако не рачунамо траг аутомобилских гума и понеку људску стопу. Хех, подсмехнух се у себи (загазивши на коловоз и бирајући утабану стазицу), те комуналне службе "спремне су да дочекају снег" целе године... сем кад падне. Тротоари непочишћени, па нема друге могућности но да се правиш да си ауто.
На станици шачица људи, још снена, махом неиспавана и оптерећена неизвесношћу (хоће ли се аутобуси одупрети природној непогоди или ће данас сви остати заробљени у овој недођијици, што за већину и не би било лоше - нерадан дан на поклон). Углавном ћуте ко заливени, посвећени својим бригама.
Два кера завучена под клупу, где се испрва играху, обратише пажњу на мене чим кеса шушну, а кад им дадох по мрвицу проје, почеше и весело да ми скачу по бутинама. Једва их се ратосиљах: храни кера да те испрља од главе до пете!
Док је аутобус стигао (ипак), ја сам већ одустала од одласка у престоницу. Седела неко време на клупи у чекаоници, да видим шта ћу и где ћу (као да бих за пола сата-сат могла сконтати оно што читавог живота не успевам). Један аутобус ка кући ми оде јер ја нисам марила куд су наумила возила на перону (и нисам хтела да прекидам себе у размишљању, можда ми и нешто паметно падне на памет).
Коначно реших да упитам кад има аутобус за моје село (ма ту одмах повише центра, али што да брдо, по овом кијамету и у јутро рано, преваљујем пешке). Службеник на шалтеру све време се загонетно смејуљио док ми нешто мрмљаше, а ја од тога готово ништа нисам разумела (иако сам тобоже климала главом и сама нешто мрмљајући). Човече, јеси ти јео леба одјутрос (или бар проје, као ја)? Шта се само кезиш, да ме шармираш неће ти успети (а и не верујем да ти је то циљ).
Убрзо се укрцах у возило, а унутра топлооо (постоје моменти кад човеку ништа више од тог не треба), ах (ипак остадох у неком скврџеном, одбрамбеном, положају). И возач се некако присно осмехну, продорно ме и значајно погледавши, али ја остадох хладна. (Шта је овим људима одјутрос, шта су се наврзли?)
Хо-хо-хоо, дрекну Деда Мраз с радија. Иди, деда, у к.... (није ми до весеља, а знам да ме ионако немаш на списку)! Први снег, па нас већ дотерао до дувара. Сва сам се следила. У таквим ситуацијама човек престаје да жели ишта друго, чак и љубав; топла соба је све што му треба, кревет и јоргани. Ал' кад сам већ уранила и адекватно одевена, најпре дограбих лопату и разбацах снег од капије до врата. Е, нека вајдица и од мене и од овог дана!
Ја јесам у томе уживала, али не јутрос (како сам се надала). Снег је био одвећ ситан и мокар и засипао ми је лице и очи, што нимало није пријатно. Истина, још не бејах залупила капију кад ми на памет паде кишобран, али одустадох од те идеје као сулуде (руке су ми већ биле пуне кеса, па боље да сам прикачила самар, само ми је још кишобран фалио; уосталом знам да би остао тамо где бих га из руке пустила).
Испрва само ходах споро, смешећи се и осврћући свуд уоколо. Ем мрак, ем снег, ммм, милина! Али и хладно, бре (баш смо се били размазили). Верујем да би се с тим сложио онај певац што ме редовно у ово време препадао - јутрос ни да зуцне, завукао се у мишју рупу (или се увалио између мачке и миша, који се не либе да на температури испод нуле легну једно уз друго)!
Низбрдо просто стрчах, да се што пре спасим тих мука (нимало није пријатно кад од снега не видиш куд срљаш). Кад се домогох првих зграда, у долини, већ беше некако мирније (удолина, па ветар не дува као луд). Али улице прекривене дебелим слојем снега, готово нетакнутог, ако не рачунамо траг аутомобилских гума и понеку људску стопу. Хех, подсмехнух се у себи (загазивши на коловоз и бирајући утабану стазицу), те комуналне службе "спремне су да дочекају снег" целе године... сем кад падне. Тротоари непочишћени, па нема друге могућности но да се правиш да си ауто.
На станици шачица људи, још снена, махом неиспавана и оптерећена неизвесношћу (хоће ли се аутобуси одупрети природној непогоди или ће данас сви остати заробљени у овој недођијици, што за већину и не би било лоше - нерадан дан на поклон). Углавном ћуте ко заливени, посвећени својим бригама.
Два кера завучена под клупу, где се испрва играху, обратише пажњу на мене чим кеса шушну, а кад им дадох по мрвицу проје, почеше и весело да ми скачу по бутинама. Једва их се ратосиљах: храни кера да те испрља од главе до пете!
Док је аутобус стигао (ипак), ја сам већ одустала од одласка у престоницу. Седела неко време на клупи у чекаоници, да видим шта ћу и где ћу (као да бих за пола сата-сат могла сконтати оно што читавог живота не успевам). Један аутобус ка кући ми оде јер ја нисам марила куд су наумила возила на перону (и нисам хтела да прекидам себе у размишљању, можда ми и нешто паметно падне на памет).
Коначно реших да упитам кад има аутобус за моје село (ма ту одмах повише центра, али што да брдо, по овом кијамету и у јутро рано, преваљујем пешке). Службеник на шалтеру све време се загонетно смејуљио док ми нешто мрмљаше, а ја од тога готово ништа нисам разумела (иако сам тобоже климала главом и сама нешто мрмљајући). Човече, јеси ти јео леба одјутрос (или бар проје, као ја)? Шта се само кезиш, да ме шармираш неће ти успети (а и не верујем да ти је то циљ).
Убрзо се укрцах у возило, а унутра топлооо (постоје моменти кад човеку ништа више од тог не треба), ах (ипак остадох у неком скврџеном, одбрамбеном, положају). И возач се некако присно осмехну, продорно ме и значајно погледавши, али ја остадох хладна. (Шта је овим људима одјутрос, шта су се наврзли?)
Хо-хо-хоо, дрекну Деда Мраз с радија. Иди, деда, у к.... (није ми до весеља, а знам да ме ионако немаш на списку)! Први снег, па нас већ дотерао до дувара. Сва сам се следила. У таквим ситуацијама човек престаје да жели ишта друго, чак и љубав; топла соба је све што му треба, кревет и јоргани. Ал' кад сам већ уранила и адекватно одевена, најпре дограбих лопату и разбацах снег од капије до врата. Е, нека вајдица и од мене и од овог дана!
Нема коментара:
Постави коментар