Случај је хтео да у аутобусу седнем покрај једне познанице. Рекох, нећу дуго (а ноге ће ми бити захвалне), на првој станици излазим. Али некад је и минут огромни временски период, за који веште говорнице могу (а неће пропустити прилику) којешта да сазнају или бар упитају.
Она се развела и вратила код својих (ја нисам ништа питала, мени ни у џеп ни из џепа). Деца су јој већ одрасла. А твоје сестре, где су (јесу ли се удале, кад, колико пута, за кога, колико потомака изродише...), упита. Ја рекох. (Боље да пита за сестре него за мене.)
А ти, ниси се НИ (ту је акценат!) удавала? Ево га, питање које гребе у грлу док га не пустиш ван (можда ми се само чини да уз њега увек уочим и, сасвим дискретан, подсмешљив и надмоћан израз лица)... /Таква и слична питања, која задиру у туђу (моју, МОЈУ!) интимност, обично, и с највећим задовољством, постављају они што ти нису ни род ни помози бог. Пре неки дан, кад одох да платим некакве дажбине, једна од службеница (с којом се на улици не поздрављам нити ма где комуницирам), дозволивши себи неслужбено понашање, упита ме да ли радим. Не разумем шта се то ње тиче (ништа се не води на моје име, да би бринула јесам ли у стању да платим), а још мање што сам јој одговорила (мрзим што сам тако учтива, МРЗИМ)./ Замисли, нисам. Чак ни толико.
Да се бар удам (ко свака нормална жена), па разведем, и да ме види бог (часну и поштену, поносну и достојанствену, високо дигнуте главе...). А не овако, живи ме срам поједе, ни кучета ни мачета (а камоли бившег мужа, његовог презимена, ожиљака на души или телу, алиментације, којег несрећног детета...).
У друштву се то овако рангира: прво, удала сам се (алал вера, нека је са срећом), друго, удаВАла сам се (и решила беде), и треће, на дну вредносне лествице: нисам се (ни) удавала (леле мени). У трећој групи издвајају се бар две подврсте: уседелице које се не желе удавати или не по сваку цену... и бабадевојке чијем животу само брак може дати смисао (очајнички желе бурму на десној руци... а нико није луд да се зароби с таквим давежима), које још брижљиво дотерују косе (дуге, седе) и надају се принцу (неком полућоравом, с катарактом... да не види зло очима).
Ту трећу категорију прве две обично теше: ма и шта ће ти то, и боље, лакше ти је, баш те брига... /Као да ја не знам да је све у животу релативно и како се ко потруди, односно како заслужи. И као да оне знају шта је за мене боље./
Аман, жене (распуштене, разведене...), делујем ли вам као да патим (да бих хтела, а не могу)? Мени мушкарац није нужан да бих волела и ценила саму себе и да бих била срећна.
Она се развела и вратила код својих (ја нисам ништа питала, мени ни у џеп ни из џепа). Деца су јој већ одрасла. А твоје сестре, где су (јесу ли се удале, кад, колико пута, за кога, колико потомака изродише...), упита. Ја рекох. (Боље да пита за сестре него за мене.)
А ти, ниси се НИ (ту је акценат!) удавала? Ево га, питање које гребе у грлу док га не пустиш ван (можда ми се само чини да уз њега увек уочим и, сасвим дискретан, подсмешљив и надмоћан израз лица)... /Таква и слична питања, која задиру у туђу (моју, МОЈУ!) интимност, обично, и с највећим задовољством, постављају они што ти нису ни род ни помози бог. Пре неки дан, кад одох да платим некакве дажбине, једна од службеница (с којом се на улици не поздрављам нити ма где комуницирам), дозволивши себи неслужбено понашање, упита ме да ли радим. Не разумем шта се то ње тиче (ништа се не води на моје име, да би бринула јесам ли у стању да платим), а још мање што сам јој одговорила (мрзим што сам тако учтива, МРЗИМ)./ Замисли, нисам. Чак ни толико.
Да се бар удам (ко свака нормална жена), па разведем, и да ме види бог (часну и поштену, поносну и достојанствену, високо дигнуте главе...). А не овако, живи ме срам поједе, ни кучета ни мачета (а камоли бившег мужа, његовог презимена, ожиљака на души или телу, алиментације, којег несрећног детета...).
У друштву се то овако рангира: прво, удала сам се (алал вера, нека је са срећом), друго, удаВАла сам се (и решила беде), и треће, на дну вредносне лествице: нисам се (ни) удавала (леле мени). У трећој групи издвајају се бар две подврсте: уседелице које се не желе удавати или не по сваку цену... и бабадевојке чијем животу само брак може дати смисао (очајнички желе бурму на десној руци... а нико није луд да се зароби с таквим давежима), које још брижљиво дотерују косе (дуге, седе) и надају се принцу (неком полућоравом, с катарактом... да не види зло очима).
Ту трећу категорију прве две обично теше: ма и шта ће ти то, и боље, лакше ти је, баш те брига... /Као да ја не знам да је све у животу релативно и како се ко потруди, односно како заслужи. И као да оне знају шта је за мене боље./
Аман, жене (распуштене, разведене...), делујем ли вам као да патим (да бих хтела, а не могу)? Мени мушкарац није нужан да бих волела и ценила саму себе и да бих била срећна.
Нема коментара:
Постави коментар