Мирисни поклони

Пред Нову годину, баш док је Матија, у дечјој соби, био крај компјутера, а сви остали у кухињи, кућом је Деда Мраз прошао на прстима (како другачије, кад га нико није спазио?). Миа се потом вратила у дневну собу, поскочила који пут по угаоној гарнитури и онда вриснула. Аааа, мамаа, видии!
Мама улете ко без главе, па се нађе у чуду (маме су рођене глумице): откуд поклони под јелком, ко их је, и кад, ту оставио, како га нико не виде? Матија (и он се након те вриске појавио на вратима), јеси ли ти видео Деда Мраза (а они кад играју игрице, нити шта виде нити чују; иначе би морао да спази како тата с поклонима тихо у собу улази), упита. Нисам га видео, збунио се, па скоро муца, Матија. /А и тај деда је невероватно виталан: испоручује толике џачине и никад не стаје ни да предахне. Јурца на оним саоницама по снегу и леду, а никад ни да се накашље ни да кине. Нит у оџаку да се заглави, нит врећа да шушне (јакако, сад и Деда Мраз пакује поклоне у кинеске најлонске кесе), нит ирвас да рикне (или мукне, а?)... Никад се с њим нико очи у очи не нађе; просто да човек посумња да не постоји и да се неки други крију иза његовог лика и дела, тј. црвеног одела./ Алии... као да саам... намирисао поклоне! /Како то миришу поклони, не знам, кад нико од њих двоје није добио парфем. Да је бар на једном од пакета икад исписано моје име, можда би се и мени чуло мириса изоштрило./