Не, не занима њу (а ни иког другог) кад сам ја легла и јесам ли се наспавала. Маша се свим силама трудила и напокон успела да ме, подбулу, чупаву и мрзовољну, истера из кревета... право у кухињу, пред Игњата.
Игњат је минуле ноћи имао високу температуру, па се јутрос вратио од лекара. Разбашкарио се на кревету и како му се примакох, пружи ручице и поче да се пропиње, кењкајући, како би ми дао до знања да жели да га узмем и избавим из лежећег положаја. НЕ, узимамо му мокраћу, спречи ме сестра (пре но што сам успела да га дограбим). Какву мокраћу, не разабрах одмах. За анализу, објаснише ми.
Под пеленом, око гениталија, беше му налепљена нека кесица. Од њега се није очекивало да улаже било какав напор, тек да обави оно што ради милион пута на дан: да се упишки. Сви су чекали и повремено му завиривали међ ноге (непристојни створови), али резултата не беше. Игњат да пишки није хтео. Није хтео или није могао (па не ради се то по наруџбини), ко ће знати. Углавном чекали смо и чекали, али не би ни капи. (Искрена да будем, ко би и могао да празни бешику док сви у њега зуре?)
Сестра се досети и затражи да неко од нас пресипа воду из једне чаше у другу. Наравно да је то најпре морала Маша да испроба. Беше забавно, али и доста воде проливено. Кад сам ја преузела посао, тепих је могао мало да одахне (ипак имам веће искуство с пресипањем... додуше углавном из шупљег у празно).
Вода се из висине налива из једне чаше у другу, тако да у тањем млазу споро тече и жубори. Управо тај звук треба да подстакне Игњата (али шта зна дете шта је имитативна магија)... Ја сипам ли сипам, Игњат гледа како вода цури, слуша како жубори, али да пишки неће па неће. Сви у кухињи стисли ноге, само се Игњат разбашкарио и чини се да мокрити неће три наредна дана.
Мој отац у другом делу кревета гунђаше (због моје неспретности или немарности) сваки пут кад вода на под кане. Ма ћути, немој сад да узмем вангле (па сви да заглавите на вратима купатила).
Игњат је минуле ноћи имао високу температуру, па се јутрос вратио од лекара. Разбашкарио се на кревету и како му се примакох, пружи ручице и поче да се пропиње, кењкајући, како би ми дао до знања да жели да га узмем и избавим из лежећег положаја. НЕ, узимамо му мокраћу, спречи ме сестра (пре но што сам успела да га дограбим). Какву мокраћу, не разабрах одмах. За анализу, објаснише ми.
Под пеленом, око гениталија, беше му налепљена нека кесица. Од њега се није очекивало да улаже било какав напор, тек да обави оно што ради милион пута на дан: да се упишки. Сви су чекали и повремено му завиривали међ ноге (непристојни створови), али резултата не беше. Игњат да пишки није хтео. Није хтео или није могао (па не ради се то по наруџбини), ко ће знати. Углавном чекали смо и чекали, али не би ни капи. (Искрена да будем, ко би и могао да празни бешику док сви у њега зуре?)
Сестра се досети и затражи да неко од нас пресипа воду из једне чаше у другу. Наравно да је то најпре морала Маша да испроба. Беше забавно, али и доста воде проливено. Кад сам ја преузела посао, тепих је могао мало да одахне (ипак имам веће искуство с пресипањем... додуше углавном из шупљег у празно).
Вода се из висине налива из једне чаше у другу, тако да у тањем млазу споро тече и жубори. Управо тај звук треба да подстакне Игњата (али шта зна дете шта је имитативна магија)... Ја сипам ли сипам, Игњат гледа како вода цури, слуша како жубори, али да пишки неће па неће. Сви у кухињи стисли ноге, само се Игњат разбашкарио и чини се да мокрити неће три наредна дана.
Мој отац у другом делу кревета гунђаше (због моје неспретности или немарности) сваки пут кад вода на под кане. Ма ћути, немој сад да узмем вангле (па сви да заглавите на вратима купатила).
Нема коментара:
Постави коментар