Њих две обожавају се откад знају за себе, односно једна за другу. А свађају се готово једнако толико, и увек око баналних ствари.
Рецимо, кад их коначно намолимо да се ману лаптопа и игрица, те да седну за сто, место које она прва заузме постаје семе раздора и изазивач тешко сношљиве дреке. На коју год столицу да седне она бржа, то место постаје привилеговано и предмет обостране жудње. И воле обе да седе у челу стола, где иначе нико не седи, јер је одатле до прозора тек који центиметар размака.
Како виде да је Миа прва заузела место, наспрам телевизора, Маша изјави да ће она сести у чело и истог трена поче да одмиче сто. Деда јој предусретљиво прискочи у помоћ, не увиђајући да ће тиме произвести нови проблем. Е, па неећу, скршта руке и и стиска љутито усне Миа, хоћу ја да седим ту (где се Маша већ закметила и, сва озарена, тобоже као невинашце, тријумфално гледа сестру). Да бисмо закопале ратне секире, тачније кашике и виљушке (што су поскакивале у тањиру сваки пут кад би се нека од мојих сестричина љутнула и поскочила на столици, чиме би закачила и заљуљала сто или би пак сто бесно одгурнула) и да би се ова друга умилостивила, сто се, ради добробити наших ушију, нужно морао ротирати, тако да шира страна дође наспрам прозора, те да у истој линији, равни, на истом нивоу, буде места за обе. Е па неећу, сад се, цмиздраво, јави Маша: ја не видим лаптоп (беше га донела на кревет) и цртани! Е па хоћеш, рекох ја, већ на ивици живаца и измаку снага (сад је стваарноо доста), и помакох лаптоп ниже, тако да обе имају добар поглед (кад више не може да се једе ако се у екран не гледа). На то се коначно умирише и латише прибора.
После ручка рекох: доста је било игрица, хајде да се усиса соба. Мислим то сам се ја шалила, не израбљујем децу, него, рекох, да им нађем занимацију и предупредим кошкање (односно оштећење вида услед прекомерног зурења у монитор), приволевши их да место мене одраде ако не прљав, а оно дозлабога досадан посао (једним ударцем две муве - и мирна деца и чиста соба).
Миа одмах скочи, отрча по усисивач и баци се на посао. Али кад се Маша појави из кухиње, љутито бризну у плач: е паа неећуу, ти си мени рекла, обећала... Кад? Немам појма (ја ваљда свима стално обећавам да ће сређивати моју собу и обећање прекршим само кад је превише заинтересованих - мени свеједно ко ће, само да ја не морам). Ма шта има везе, то је црначки посао (јаоо, да ми је да усисивач никад не видим, кајем се што сам укућанима допустила да ми у собу увале тепих... само зато што је округао и дискретно, тј. крем, обојен; да буде деци топлије, кажу, а што ја сад цркох, чупајући из њих којекакве авети...). Мии шапнух (тај поверљиви приступ каткад делује): пусти је, па нек ради, боље ти је да лежиш и гледаш цртани. Маша се онда неко време посвети усисавању, па напокон искључи усисивач. Ниси завршила приметих, види ово, па ово, ово... Не могу више, рече она мирно и би ми јасно да је више нико неће наговорити. Еее, што сам била Том Сојер (који навлачи другове да место њега крече) била сам. Сад морадох сама да се ухватим у коштац с преосталом прашином и покрупним комадима ђубрета (у мојој се соби вазда нешто кроји, куца, шрафи...).
Следећа озбиљнија свађа избила је већ пред спавање. Маша хоће да спава до мене. И Миа хоће да спава до мене (а ја хоћу да спавам доо...). А ја нећу, мислим, није згодно да спавам у средини (има целу ноћ да ме откривају, а ја волим да сам покривена до грла, док jе њима вазда превише вруће). Шта ако се она с краја скотрља на под? Уденула сам се међу њих на кратко само. И ту су се свађале: хоће једна с краја, хоће друга. Хоће једна до зида, хоће друга. Ооо, једва их сан савлада, да данем душом (с коленима изван јоргана и кревета - расту деца, кревет окрачава).
Да ме само неко прикопча на апарат за мерење притиска у моменту кад се њих две споречкају, па прснуо би у комаде.
Рецимо, кад их коначно намолимо да се ману лаптопа и игрица, те да седну за сто, место које она прва заузме постаје семе раздора и изазивач тешко сношљиве дреке. На коју год столицу да седне она бржа, то место постаје привилеговано и предмет обостране жудње. И воле обе да седе у челу стола, где иначе нико не седи, јер је одатле до прозора тек који центиметар размака.
Како виде да је Миа прва заузела место, наспрам телевизора, Маша изјави да ће она сести у чело и истог трена поче да одмиче сто. Деда јој предусретљиво прискочи у помоћ, не увиђајући да ће тиме произвести нови проблем. Е, па неећу, скршта руке и и стиска љутито усне Миа, хоћу ја да седим ту (где се Маша већ закметила и, сва озарена, тобоже као невинашце, тријумфално гледа сестру). Да бисмо закопале ратне секире, тачније кашике и виљушке (што су поскакивале у тањиру сваки пут кад би се нека од мојих сестричина љутнула и поскочила на столици, чиме би закачила и заљуљала сто или би пак сто бесно одгурнула) и да би се ова друга умилостивила, сто се, ради добробити наших ушију, нужно морао ротирати, тако да шира страна дође наспрам прозора, те да у истој линији, равни, на истом нивоу, буде места за обе. Е па неећу, сад се, цмиздраво, јави Маша: ја не видим лаптоп (беше га донела на кревет) и цртани! Е па хоћеш, рекох ја, већ на ивици живаца и измаку снага (сад је стваарноо доста), и помакох лаптоп ниже, тако да обе имају добар поглед (кад више не може да се једе ако се у екран не гледа). На то се коначно умирише и латише прибора.
После ручка рекох: доста је било игрица, хајде да се усиса соба. Мислим то сам се ја шалила, не израбљујем децу, него, рекох, да им нађем занимацију и предупредим кошкање (односно оштећење вида услед прекомерног зурења у монитор), приволевши их да место мене одраде ако не прљав, а оно дозлабога досадан посао (једним ударцем две муве - и мирна деца и чиста соба).
Миа одмах скочи, отрча по усисивач и баци се на посао. Али кад се Маша појави из кухиње, љутито бризну у плач: е паа неећуу, ти си мени рекла, обећала... Кад? Немам појма (ја ваљда свима стално обећавам да ће сређивати моју собу и обећање прекршим само кад је превише заинтересованих - мени свеједно ко ће, само да ја не морам). Ма шта има везе, то је црначки посао (јаоо, да ми је да усисивач никад не видим, кајем се што сам укућанима допустила да ми у собу увале тепих... само зато што је округао и дискретно, тј. крем, обојен; да буде деци топлије, кажу, а што ја сад цркох, чупајући из њих којекакве авети...). Мии шапнух (тај поверљиви приступ каткад делује): пусти је, па нек ради, боље ти је да лежиш и гледаш цртани. Маша се онда неко време посвети усисавању, па напокон искључи усисивач. Ниси завршила приметих, види ово, па ово, ово... Не могу више, рече она мирно и би ми јасно да је више нико неће наговорити. Еее, што сам била Том Сојер (који навлачи другове да место њега крече) била сам. Сад морадох сама да се ухватим у коштац с преосталом прашином и покрупним комадима ђубрета (у мојој се соби вазда нешто кроји, куца, шрафи...).
Следећа озбиљнија свађа избила је већ пред спавање. Маша хоће да спава до мене. И Миа хоће да спава до мене (а ја хоћу да спавам доо...). А ја нећу, мислим, није згодно да спавам у средини (има целу ноћ да ме откривају, а ја волим да сам покривена до грла, док jе њима вазда превише вруће). Шта ако се она с краја скотрља на под? Уденула сам се међу њих на кратко само. И ту су се свађале: хоће једна с краја, хоће друга. Хоће једна до зида, хоће друга. Ооо, једва их сан савлада, да данем душом (с коленима изван јоргана и кревета - расту деца, кревет окрачава).
Да ме само неко прикопча на апарат за мерење притиска у моменту кад се њих две споречкају, па прснуо би у комаде.
Нема коментара:
Постави коментар