Popuštanje povoca

Njima je kupovina dosadila i pre no što smo u prvu radnju zašle. (A i meni, bogami. Ako mi, iz nekog razloga, bio dosuđen pakao, dovoljno bi bilo da me zatvore u neki tržni centar.) Uzvrtele se moje velike sestričine, počele da se utrkuju po radnji kao nekad kad im beše četiri-pet godina. (Ali prodavačice danas ne gledaju tako blagonaklono na desetogodišnju i dvanaestogodišnju devojčicu koje među štenderima trče ko kobile.) Dojadilo im da ih prekorevamo, pa navalile da se vozaju pokretnim stepenicama. Jedva im dopustismo da odu same (koliko dopušta moje desno oko što trepnu pred sestrom). Još, široko osmehnute, nisu nestale iz vidokruga, a ja sam se kriomice primicala za njima. Konačno stadoh kraj samih stepenica, odakle sam ih lepo videla (u povratnom smeru samo ako malo iskoračim udesno), i prepustih se tobožnjem razgledanju nekih majičica (koje me ič nisu zanimale). Šta ja znam: đavo ne spava, opasnosti vrebaju sa svih strana...Vozale se one gore-dole nekoliko puta, pa im dosadilo.
Dok je sestra posle bila u kabini, opet ih spopali pundraći. (Prirodno je da kuče želi da se otrgne s lanca.) I pustih ih da siđu na donji nivo, u prodavnicu igračaka, ali uz obećanje da mi se neće gubiti iz vida. (Dakle, lanac nismo skidali, vukao se i zveckao za njima po stepeništu.) Bile su srećne i mahale repom (onim jednim, na Mašinoj glavi; Mia svoju kosu beše raspustila).
Malo sam im popustila povodac, rekoh sa smeškom sestri kad izađe. Ali čim pređu granicu, cimnem malo da mi se povrate u kontrolisanu zonu. Tetka cimne konac (fiktivni) da natrag polete moje sestričine ko marionete.