Nosi adrenalin, a nosi i rizla

Pokršila sam se s biciklom (jedva noge i točkove raspletosmo) na divnom idiličnom mestu. Išla sam desno, a nakon pada, bejah okrenuta levo. 

Pustila sam da se nizbrdo odviše razulari. Opio me osećaj slobode. (Baš nedavno sam izjavila da bih volela da vozim formulu.) Kako se, neočekivano, prebrzo primakoh biciklu bratića, postojala je realna mogućnost da se, mojom krivicom, sudarimo. Po svoj prilici, kako se bejah uspaničila,  zakočila sam naglo, baš na mestu gde se put naglo sužava, pa se bicikl zaneo i posrnuo na kamenčićima. Izuo me iz patike, bukvalno. Mislim, smakao mi patiku s pete. Desnu nogu sam uz bratićevu pomoć ispod točkova iščupala.

Nakratko sam sela na bedem kraj šume, ali sam brzo đipila, ne bih li smirila isprepadanog bratića. -- Vidiš, ništa strašno! 

Samo je krv lila iz rasečenog malog prsta i oblivala čitavu ruku. 

-- Kako lepa boja! -- rekoh bratiću, klibereći se. 

Njemu, isprepadanom i istraumiranom (sećanjima na padove u detinjstvu) ne beše nimalo smešno. Krupne kapi krvi razlivale su se po asfaltu, još više ga uznemirujući.
Intervetna ekipa (sestra, zet, Ignjat i Staša) brzo je stigla. Znali su da ruku moram da zamotam, ali, kako su bili u putu, ništa zgodno u autu ne imadoše. Samo je Staša za neki papir primetila: -- Biće za prvu pomoć! Kako je moguće da velika žena padne s bicikle! -- čudila se. (Možda otuda što je velika žena samo ljuštura za veliko dete.)

Umotavši ruku Ignjatovim sivim duksom, sela sam u kola, doviknuvši bratiću: -- Dođi posle da me obiđeš! Ne moraš da donosiš pomorandže!
Ignjat je s osmehom primetio da će u tom duksu biti ko ranjenik. (Misli valjda da će ga, nakon upotrebe u medicinske svrhe, nositi neopranog). Staša mi je, međutim, dok sam izlazila, dobaci: -- I zadrži to!

Majku su moje ljute rane veoma uznemirile. A otac je pitao da li sam polomila bicikl. (Zdrav i čitav, reklo bi se, ostao u dvorištu kraj kojeg sam se prostrla koliko sam duga.) Majka se još pojadala: Sad ne možeš da umesiš pogaču! (A umesila sam, jednom rukom, jer ta se pogača u stvari samo smulja.)
Prvo me poneo adrenalin, a posle rizla, objašnjavala sam posle drugoj sestri telefonom. Ona nije propustila priliku da me prekori: -- Hoćeš ti u tim godinama da voziš brzo! 

Ne razumem kakve veze imaju godine s brzinom i rizlom? Rizična vožnja bi se završila ovako i da je za volanom duplo mlađa budala.
Žao mi bratića, što je vožnju morao da završi sam (a taman smo, vozeći se između šuma i livada, počeli da uživamo). U povratku je svratio da proveri kako sam, pa mi prelio rakiju preko prsta i namotao neki zavoj. Izmilevši iz kuhinje napolje i spazivši flašu sa šljivovicom, moj otac je negodovao: Vi niste normalni! (Otimamo mu od usta.) 

Sad ležim, rane me peku, neprijatno je kada se pomičem i boli me mali prst, koji ne može da kuca onako brzo kao nekad. Ujutru će mi bratić doneti ulje čajevca, da rane što pre zacele. Jauknem ponekad, naročito kad pogledam ova poderana kolena: nešto se ne sećam da su mi bila ovako debela. I brinem se... ako ipak jesu. (Iskrenose nadam da su otečena.)