Ipak je išao

Ignjat je opsednut Titanikom. Malo-malo, pa se raspituje: ko je poginuo, koliko je poginulo, da li su poginule i bebe... Traži da gleda snimke i fotografije. Malopre sam mu čitala o nesreći. A on, imresioniran veličinom broda, pita: -- Je li Titanik išao u naajveću dubinu?

-- Nije, Igi; to je brod, nije podmornica.
Čitamo, gledamo, a on opet: Sigruno je išao u veliku dubinu...
-- Pa nije, rekla sam ti -- to je brod, on plovi po vodi; podmornica ide pod vodu.

-- A, Ćećo -- tek naknadno shvatih da mu na usnama, dok je u mojim očima čekao potvrdu da sam razumela, beše nešto kao nagoveštaj osmeha -- i Titanik je išao u dubinu.

Taman naumih da ponavljam kao papagaj, pa se dosetih.
-- Kako?

On najpre, mrmljajući nešto, nakrivi svoj dlan kao ilustraciju, pa likujući saopšti: Potonuo je.
(Mozak mojih sestrića funkcioniše kao moj. Ako se neko pita na koga je ovaj mali pametan, da se zna.)