Staša i ja najpre smo se igrale prodavnice. Prvo ja prodajem, sedeći za kasom, ja skeniram artikle i naplaćujem, ona kupuje. Onda ona prodaje, ja kupujem i stojim, što mi se baš ne mili. Posle opet ja prodajem, ona kupuje. A kad je trebalo i četvrti put da zamenimo uloge, smislila sam kako da u igri lenstvujem: -- E, ajd ja kao ležim, a ti mi čitaš priče!
-- Ajde, ona se odmah složila i otrčala po Snežanu i Crvenkapu.
Koju ćeš, upita, vrativši se u spavaću sobu, gde ja već bejah izvrnuta na velikom krevetu.
Hajde ti biraj, koja ti je bolja?
Tako kretosmo od Snežane. Staša sede pokaj mene pa je "čitala" ono što je zapamtila, a gde nije, "čitala" je slike po svojoj zamisli.
Kad dođosmo do Crvenkape, ona me upozori: -- Ovo je malo i strašno!
A ja protrljah ruke naslađujući se: -- Ja volim strašno, mnogo volim strašno!
Staša se smejuljila ko svako dete odrasloj osobi koja se pravi da je dete.
Kad vuk proguta baku, ona me opet pogleda i upita: -- Je li strašno?
-- Jaoo, jeeste, baš je strašno.
-- Jesam ti rekla da je strašno? primeti naratorka samozadovoljno.
Koliko god da je strašno nije kao kad moram da stojim, a ne stoji mi se. Ovako dok vuk babu i unuku jede, ja prilegnem; a skoči li i na mene, potrčaću, da pobegnem.
Нема коментара:
Постави коментар