Svakoga jutra ja u busu sedam na isto mesto. A da bih sela do prozora, gospodin sa štapom mora da ustane i propusti me. Ljudi me verovatno gledaju popreko zbog moje "neuviđavnosti".
A gospodin sa štapom posle mi do Beograda priča o svojim životnim avanturama i smejemo se.
Telo mu povremeno zahteva potporu štapa, ali duh je slobodan i još uvek na nekim mentalnim trkama vozi onog "nabudženog fiću" iz njegove mladosti.