Dok smo Staša i ja šetale, iz jednog dvorišta pritrča nam neki šareni, druželjubivi pas. Mi mu se toplo obraćasmo, pa nas je pratio duž cele ograde, da bi najposle preskočio na susedni plac. A na kraju tog placa pronašao je rupu kroz koju će da se provuče i dokopa se dve ljubiteljke pasa. Pomilovah ga, ali mu ne beše dosta, no mi prednjim nogama stisnu moju levu, jedva je otrgoh. Ko zna šta bi mu palo na pamet, nije keru verovati. Lepo ljudi kažu da ne treba govoriti sa strancima.
A mene je liznuo ovde (oko usana), kroz smešak reče Staša.
Pa što se nisi branila, pitam.
Neću da se branim kad je sladak, odgovori.
Teško nama ako takva bude i kad poraste, pa momci počnu da je saleću.