Zeleno koferče

Kad putuješ, najveća briga je kako će ti vozač strpati kofer u prtljažnik. Teško da će ga neko pažljiivo i lepo složiti, bez tvog insistiranja.
Pri našem odlasku onaj iz Sandžaktransa položio nam je kofere baš kako smo želeli, da onesposobi točkove i njihovo vršljanje. Ali kad smo se vraćali, onaj iz Kolašinprevoza postavi oba na točkove, što nije izgledalo naročito dramatično, jer je okolo bilo putnih torba koje su im služile kao potpora, pa se ne pobunih. Ne dosetih se da će usput ljudi silazili i svoje prtljage odnositi... 
Kad stigosmo i otvori prtljažnik, sestrin zlatni kofer beše dva metra dalje, na sasvim suprotnoj strani (morao vozač da se uvuče unutra, ne bi li ga dograbio). A mog zelenog koferčeta nema na vidiku. Sestra ga, konačno, spazi u nekom ćošku, te uputi i vozača. Uuu, gde je on otišao, prokomentarisa ovaj ravnodušno (dok se meni srce kida od pomisli šta mu se događalo).
Otišao, jeste, kad si mu ti ostavio odrešene točkove. Daj bože da su mu svi zdravi i čitavi, i da ga još dugo služe.

Kad ne daju da ih sama smestim. Sve hoće da glume neke kavaljere. A rado bih rekla: Makni se, more, ja najbolje znam kako ću kofere da nam ušuškam. Moj kofer nije običan kofer. Vidiš li, aman, kako se zeleni (srce mi radosno poskakuje od pogleda na nj)? Zeleno koferče zaslužuje poseban tretman i izuzetno nežno rukovanje. Da ga uviješ u svilu i kadifu, u meku perinu da ga položiš... A ne da mi se štrokavi i zadobija ogrebotine, ko na rolerima leteći po praznom prtljažniku na svakoj krivini. Dograbih iz njegovih ruku kofer, jedva se uzdržavajući da ga ko novorođenče ne prigrlim u naručje (kofer, ne vozača, vrag da ga nosi; to sve okrutno, srca nema).