Raspust je. U mojoj sobi podignut je logor: kraj kreveta postavljen dodatni dušek, okolo kese i torbe s odećom mojih sestrića, kao i obuća iz njih rasuta (trista pari patika i papuča, ko da sam tetka stonogama... a svi idu bosi). Tu su, razume se, i sestrići: nekad dvoje, nekad četvoro, katkad i svih petoro. Pa onda tanjiri, čaše... čajevi, pite... I tako po ceo dan: jedemo, srčemo, vičemo, nekad malo plačemo, skačemo... A kad padne noć i konačno se svi spakujemo u krevet, mi još malo gledamo TV, buljimo u mobilne i ćaskamo.
Pre neko veče Maša i Mia su spavale u krevetu, a ja na dušeku meku. I, između ostalog, povede se priča o zaljubljivanju. Pomenusmo neke simpatije njihovih drugara, nasmejasmo se nečijoj nasrtljivosti... A onda i Mia reče: Nemoguće da ne znaš ko se meni sviđa! Pa valjda onaj što peva u horu, rekoh. Nee, nasmejaše se i ona i Maša mojoj neupućenosti... Sviđa joj se brat od drugarice, zove se tako i tako, upoznali su se tad i tad, tu i tu... U, bre, kako se to tako brzo menja simpatija, svake godine? (Ja za svaki četvorogodišnji obrazovni period imala po jednu, i to je to.) Maši se naravno niko ne sviđa. Niko joj se nikad nije sviđao. Niko joj se nikad neće svideti. Ako ćemo da se lažemo. A hoćemo, što nećemo, nije nam problem. A i ne pada Maša daleko od tetke.
Mia prva zaspa, a Maši se, na zlo, razvezali i jezik i duša... 

-- A jesi li se ti nekad u nekog zaljubila? -- zavereničkim tonom preseče me najednom u onom mraku. -- Nikad nećeš da nam kažeš, a mi tebi sve kažemo... -- prekori me.
-- Nisam -- požurih da izvrdam. I odmah dodadoh, pomalo oštro (da se diskusija ne širi): -- Ajde da spavamo, dosta je bilo!
Kakvo zaljubljivanje, kakvi bakrači. One se zaljube, pa moram i ja. Ko da nemam druga posla. I ko da je to tek tako, ko s drveta jabuku uzbrati. Nije meni petnaest godina... A, ruku na srce, ni tad nisam bila normalna.