Zemljopiš

Kad onomad gostovasmo u Kraljevu, beše nas puna kuća: nas tri odrasle (manje-više) i petoro dece. Sve vreme nam je bilo zabavno: i kad jedemo, i kad se igramo, i kad šetamo... Mnogo smo se smejali. A prve večeri deca zemljopis igrala, a mi suflirale, slušale i povremeno se previjale od smeha.

Kad je Maši ustrebao grad na NJ (a ko da se seti Njujorka), dograbila hitro Niš i umetnula mu jedno j. Kad prsnusmo u smeh, ona, vrlo ubeđena, stade u odbranu svog odgovora (i priželjkivanih bodova): Piše se Niš, kaže se Njiš! Neke su pesme morale pretrpeti izmene. Svi za NJiiš, svi za NJiiš... NJiškaa Banjaa, toplaa voda -- za NJišlije živa zgoda!

Svako od takmičara, krišom ili otvoreno, tražio je pomoć odraslih. Ja sam onda samo otvarala usta, a oni pokušavali odgovor da rastumače. Tako je Zimbabve Maša preimenovala u Zindanpe. Mi pomresmo od smeha, ali Maša se ne dade pokolebati: Pa ja ne znam kako se piše, znam na šta sam mislila.

A Obalu Slonovače namerno je prekrstila u Obalu Slinovače. (Imam utisak da baš tamo već pola meseca boravim). Matija je jedno vreme mislio da se reka koja protiče kroz Kraljevo zove Igor. Stanii, stani, Iigoor voodoo, Iiigoor vooodooo... A ona ništa, ne osvrće se kad je pogrešno oslovljavaš. Kad smo mu u povratku kući kroz prozor autobusa pokazivali Igora, već je znao da to nije taj dečak.

Na kraljevačkoj autobuskoj stanici na prvom autobusu koji ugledasmo pisalo je, gle čuda: Njiš ekspres. I svi smo se na to zasmejali. Svi za NJiiš, svi za NJiiš, ako igraš zemljopiiš!