Moj paradajz

 Povrh svega, večeras sam se okušala i u sadnji paradajza. Petnaest struka imaće poseban tretman i moju posebnu naklonost.
A za to sam se morala izboriti s predrasudama i sujetom oca baštovana.
Kad se pojavih, majka tek bila započela vrstu, a jedva se previja, samo stenje i hukće. I ja se umešah, pa začas posadih osam. Mnogo je zanimljivo, da znate.
- A gde ćemo sad? - upitah.
- Nigde - rekoše - počinje serija.
- Pa idite vi, ja ću sama da posadim. (Tek sam se zahuktala, neću da prekidam kad je najlepše.)
- Ma gde ćeš ti - odgovarala me majka.
- Ne znaš ti - dreknuo je otac, što misli da samo on zna da koristi ašov i motiku.
- Ma pustite me da uradim sve sama, pa makar i pogrešila, majku mu. (Nije ašov tanjirača, pa da mi treba uputstvo za upotrebu.)
Stariji ljudi ne misle samo da sve znaju najbolje, već da niko sem njih ne zna.
Majka ubrzo ode, a otac najpre ispuši cigaretu, pa ostade da pobija kolje.
- Pa što ne ideš sad? Počeće ti serija! - žudela sam da ga se oslobodim i radim na miru, bez nadzora.
- Neću, ne moram da gledam.
A znam da je namerno odugovlačio, samo da bi me držao na oku i podvrgavao kritici moj rad.
- Gle koliki razmak napravila na početku, a gle na kraju kolicki! - podsmehnu mi se (da slučajno ne ugrozim njegovu titulu glavnog kopača rovova za povrće).
- Pa šta?! Koliko je mesta bilo, toliko sam razmakla!
Stariji ljudi sprečavaju mlađe generacije da uče i napreduju jer strahuju da će im biti oduzeto prvenstvo. Tvrdnja da ne znaš je izgovor koji treba da te odvrati. Pa ako i ne znam, naučiću, niko se nije naučen rodio!