Već jako dugo Ignjat iščekuje da ga tata upiše na fudbal. Od treće do posle četvrte godine nosio je ortopedsko pomagalo, a posle se još oporavljao i nije smeo da trenira.
Večeras mi uzbuđeno saopšti:
- E, u nedelju će tata zvati onog čoveka (trenera) da me upiše.
Hoćeš da dođeš na trening, da me gledaš? - upita stidljivo.
- Hoću, kako neću, naravno... Pa ću da vičem: Ovo je mooj sestriić!
- Jooj - Ignjat se uhvati za glavu, setivši se da mu uvek pretim takvim blamom i tobože se kajući što me pozvao.
A zna on da se samo šalim. (Neću da vičem, napisaću transparent. ;))