Sinoć sam čuvala najmlađe sestriće. Zavaljeni na ugaonoj, najpre smo gledali neku seriju. Ali njih beše strah, pa se najpre ušuškaše uz mene, jedno s jedne  strane, drugo s druge. Potom su insistirali da pustimo nešto drugo, pa smo gledali Kuću Buka. I onda je nastupio dremež...
Ignjat ipak nije hteo da spava dok se ne vrate roditelji. Ali imam ja svoje metode za ubeđivanje da odustane od toga. Pošavši sa Stašom u spavaću sobu, rekoh da u dnevnu dolazi babaroga. Posle sam to porekla, ali nije vredelo, on se već naljutio: Dobro, evo. Sošao, legao i smesta oči zatvorio.
Neko vreme nije hteo da komunicira.
Ja ne mogu, lakše zaspim kad su tu mamini i tatini telefoni.
Staša: Maša i ja lakše zapimo uz ovčice.
A onda, nakon priče da je na svetu najjači san, tražio da mu pričam neku priču.
Koju, imaš predlog?

Bilo koju.
Onda smo pričali o Krokodokodilu. Malo se koje druge i setim kad treba tako napamet zboriti.
I ta im se mnogo dopada.
A onda, kao pojačanu dozu, pričali smo Jariće kozliće i razgovarali o postupcima likova.
I začas oboje usnuli, a i meni bogami kapci popustili.
Ne postoji trenutak koji više vredi od vremena provedenog s decom.