14. mart 2022.

Na današnji dan slavili smo joj rođendan. Umalo da zaboravim (jer ne pratim datume). A nije čudno, i sam čovek brzo biva zaboravljen i potisnut. Život se nadalje nesmetano odvija.

Na današnji dan ona je nekad pravila starinsku tortu s orasima. Volela bih tu tortu još jednom okusiti. Ili njene bućkavce, bakin kolač s džemom, sitne krompiriće iz rerne, trošu... Izvrsno je kuvala jer je to uvek radila s ljubavlju.

I ništa joj nije bilo teško. Iako je imala težak život. Imala je lep i topao osmeh, kad se osmehne. Znala je, naučivši od nas mlađih, nekad da kaže: jebiga. Onda smo se tome smejali.

Za jedanaest godina nijednom nisam otvorila album da je vidim (viđala sam je samo na nadgrobnom spomeniku). Jednom davno sam je videla na snimku. I plakala sam mnogo. Još skupljam hrabrost da se suočim s uspomenama.

Dok sam bila mala, ona je bila nana, Posle me bilo sramota da tepam, A u samrtnom času moje babe iz mene je nemoćno dete, svesno neminovnog gubitka, opet vrisnulo: nano!

Juče sam htela da danas odem na groblje. Danas sam to zaboravila. Ali ona ionako nije tamo. Možda čak nije ni u staroj kući. U mom srcu je ušuškana.