Бирам да не бирам

Сестра почела да скида веш са жице, али је ја послах на облачење и шминкање (ишле смо на представу), па је, да уштедимо време, одмених (све сам извела како треба, само су ми две сиве чарапе слетеле у двориште).
За то време мој зет седи за столом у ћошку терасе, игра неке игрице на телефону и, не дижући поглед, упита ме шта има. На шта мислиш, упитах, нема ништа. Па кад ће да буде, прекори ме, кад ћеш да изађеш из те монотоније (то тако други виде, али шта ако је мени лепо и угодно, ако не желим да изађем?). И онда се надовеза (откривајући свој став о ефикасним средствима за одагнавање монотоније): баш сам пре неки дан причо колеги за тебе (е ништа паметније ниси имао, шта о мени има да причаш, брига мене за твог колегу; што су ти људи: ако си сам, свак има право ком хоће да те нуди), ал' он је за тебе тешка пилетина (свеједно ми је у коју живину спада и ког је старосног доба, шансе су му једнаке -- никакве).
Шест година млађи, само што се не зацереках -- ал' ми је пилетина! /У тим годинама многи су већ оронули петлови./ А и да јесте, не занима  ме (што је људима тешко да схвате и прихвате моју незаинтересованост, није ми јасно). Ауу, саможива си постала, замери ми зет. Ако и јесам, нека сам. Шта мене брига за маторе момке (каква црна пилетина: чим то превали тридесет, није више ни за шта; част изузецима), што једва чекају неку паћеницу да запосле као домаћицу (да не помињемо остале брачне дужности).
Никако то моји зетови да схвате. Ја да неком перем, чистим, кувам (у остале глаголе да не залазимо)... немам намеру (нити кад, имам паметнија посла). Ако баш и хоћу, сама ћу да бирам коме.