Док сам секла хлеб, мајка се у кухињи створи за мојим леђима. Шта ћеш то, упита, готово прекорно (не подноси кад негде спази тостер, нарочито мрвице које у њему оставим). Да испечем, зар није очигледно (мрзим кад ми поставља глупа питања, а одговор очи да јој истера)? Имаш свеж хлеб, рече она (као да је моја необавештеност једино објашњење за намеравану употребу тостера), у нади да ће овог пута избећи ширење крша (тако то она види и кад нема мрвица) у кући.
Па шта ако има, рекох, ја ВОЛИМ печен хлеб (као и мој Игњат; стално ми приноси тостер и извољева: пее, пее... никако реч да изусти како кришку поједе -- до краја). Мораш ти да будеш осим света, примети мајка (са злурадошћу, са жаљењем, ко зна...), мотајући се око шпорета. Морам (као да то ниси знала), и увек ћу бити (мене не занима свет), УВЕК, нагласих (не без нарочитог задовољства).
Па шта ако има, рекох, ја ВОЛИМ печен хлеб (као и мој Игњат; стално ми приноси тостер и извољева: пее, пее... никако реч да изусти како кришку поједе -- до краја). Мораш ти да будеш осим света, примети мајка (са злурадошћу, са жаљењем, ко зна...), мотајући се око шпорета. Морам (као да то ниси знала), и увек ћу бити (мене не занима свет), УВЕК, нагласих (не без нарочитог задовољства).
Нема коментара:
Постави коментар