Кад год нешто једем, остане ми на тањиру вишак (који не могу да поједем, па да ми неко плати): увек (само) један комадић розе парадајза, један навиљ(уш)ак паприке с јајима, једно парченце хлеба...
И сви ми у кући гунђају и коре ме што бар с тањира у канту не бацим (кад нећу да поједем) него оставим (за касније, за неког другог...). А ја нећу да отурам, таква ми нарав (нећу да се расипам док неко негде гладује).
Кад сам била мала, за те последње (непоједене) залогајчиће, баба ми (да ме мотивише на усавршавање) говорила: за толико не ваљаш! /А прећуткивала је: ако решиш да се поправиш, колико будеш бивала боља, толико ћеш бити и дебља. Па ти после тежи савршенству./) А није била у праву: не ваљам за много више.
И сви ми у кући гунђају и коре ме што бар с тањира у канту не бацим (кад нећу да поједем) него оставим (за касније, за неког другог...). А ја нећу да отурам, таква ми нарав (нећу да се расипам док неко негде гладује).
Кад сам била мала, за те последње (непоједене) залогајчиће, баба ми (да ме мотивише на усавршавање) говорила: за толико не ваљаш! /А прећуткивала је: ако решиш да се поправиш, колико будеш бивала боља, толико ћеш бити и дебља. Па ти после тежи савршенству./) А није била у праву: не ваљам за много више.
Нема коментара:
Постави коментар