Инстаграм зове

Увек знам која ће јој се моја прича посебно допасти. Знам, јер је иста као ја, опијена природом и, никако патетично-бљутаво, романтична.
Знала сам, и њој кажем. А она ми представи још једну нама сличну: слике су јој и приче романтичне баш како ми волимо (боже, како је лепо кад се нађемо).
А што ти немаш Инстаграм (да тамо објављујем приче), упита. Немам. Мислила сам да то служи само за испразно гомилање портрета (ја за то немам ни времена ни воље, а у последње време, овако исцрпљена и духовном свету посвећена, и нисам баш за сликање). Ето, имала сам предрасуде. Иста сам моја мајка. Кад је питам зашто не направи џем од ароније, она каже: не волим /а ја бих, да ми кажу да је здраво, и бобову сламу јела; додуше, она је у неким другим, немилим, приликама, неизбежна). Ја је питам да ли је некад пробала, а она каже да није.
Знаш шта, кажем, овој доброј вили звезданог имена (а није Звездана), а не мајци, и ја ћу сутра крочити у тај тајанствени непознат свет (одавно ми је потребно ново узбуђење, али ми је очито требао и подстицај, неко да ми одшкрине врата и заверенички ме домами кажипрстом). Ова ће прича бити прва коју ћу објавити, а теби ћу је посветити. Заслужила си, кад си већ као путоказ раширених руку на моју животну раскрсницу стала. Опростићу ти несаницу којој си ме ноћас изложила (како да заспим од узбуђења и ишчекивања?).

Ред је да се оваква одлука (од животне важности можда) прослави како доликује. Поноћ тек беше превалила, па скокнух по крајику свежег хлеба (иако ја више волим печен, али где сад да тумарам, кад поштен свет спава), а потом и до фрижидера по комадић-два сира. Сир утиснух у хлеб, па на једно ћоше још канух и мало мајонеза (што готово никад не једем, али ту се затекао, а празник је).
Е тако, сад сам сита и спремна за нове изазове. Инстаграм зове (не знам како је досад могао без мене)!