Игњат и ја, док га држах у наручју, бејасмо нагнути преко каменог зида, не бисмо ли боље и изблиза осмотрили пернате животиње у води. Видевши како патке и лабудови уживају плутајући (и вероватно се сетивши свог летовања и брчкања у јулу, услед чега га обузе носталгија), Игњат ме потихо (ко да леба није јео) упита: могу ја ту, могу ја ту (да се мало праћакнем, кад ми праве зазубице)?
Можеш, можеш, како да не, насмејах се. Јеси ли ти патка? Нисам, каже он. Јеси ли лабуд? Нисам. Јеси ли корњача (ту и тамо је понека између живине искрсавала)? Опет одмахну главом, некако тужњикаво, увиђајући већ куд ова потрага за идентитетом води.
Па како мислиш онда (да пливаш у тој мутној зеленој води, што живини прија, али деци сигурно шкоди)? Па мислио је, надао се да... оваај... али добро, сачекаће идуће лето, или бар вечерашње редовно туширање (то свакако не доноси једнако уживање, али боље ишта него ништа).
Можеш, можеш, како да не, насмејах се. Јеси ли ти патка? Нисам, каже он. Јеси ли лабуд? Нисам. Јеси ли корњача (ту и тамо је понека између живине искрсавала)? Опет одмахну главом, некако тужњикаво, увиђајући већ куд ова потрага за идентитетом води.
Па како мислиш онда (да пливаш у тој мутној зеленој води, што живини прија, али деци сигурно шкоди)? Па мислио је, надао се да... оваај... али добро, сачекаће идуће лето, или бар вечерашње редовно туширање (то свакако не доноси једнако уживање, али боље ишта него ништа).
Нема коментара:
Постави коментар