Odvajkada prve đačke muke na početku svake školske godine vezane su za jesen. Ne zato što ih i na školskom pragu dočeka (dobro, nekad viri, prikrivena ispod stepenica, da se deca ne prepadnu), već što o njoj uvek mora da se piše. Svim generacijama se oduvek dizala kosa na glavi (a gde drugo?) pred naslovima: Jesen u mom kraju, Stigla nam je jesen, U ranu (ili poznu) jesen... Ne znam samo uvod i zaključak, vazda su se jadali đaci, dok im misli kroz prozor blude i olovka zaludna u ruci čami.
A ja volim da pišem o jeseni. Volim sad kad znam. Dok sam bila đak, verovatno sam imala slične muke.
Kako bih napisala uvod, pitam se. Ne bih se trudila, izašla bih na kapiju i uputila se u šetnju, negde bi već preda me iskrsli i uvod i razrada (zaključak mi u srcu prebiva). Kapija škripne i s treskom se zalupi za mnom, a ja uzdrhtim od slućene samoće. S grana se osipa žuto lišće i oko nogu mi se spliće. A ja se smešim, uprkos melanholiji i asocijacijama na konačnost (prvo Branko: lisje žuti veće po drveću, lisje žuto dole veće pada...; pa onda Isidora: a suho lišće ne proleće i ne pada, nego curi i zaliva, veje i zatrpava i čoveka je čisto strah od tog ravnodušnog tupog padanja što preti mrtvim mirom i ležanjem na zemlji, u zemlji...).
Jesen me svežinom grli oko vrata (pomalo je nasrtljiva), a ja se tek neprimetno stresem, pa se nasmešim... na žute dunje, što se na zemlju strmoglavljuju, na jabuke i narandžaste duleke, na orahe što lako kaplju u polusvelu travu... Smešim se na vinograd, zapušten, a opet rodan, smešim se dok nepcima stiskam pucad zrelog grožđa... Na brdu sam, pod jasno plavim nebom što na leto seća, među čokotima s kojih vise polusveli krnji grozdovi, a oko njih obleću halapljive pčele (čija poslovična vrednoća ni u jesen ne jenjava)... Jesen mi, ionako lomnu, dušu razdire, a ja je na rane kao melem privijam. Na brdu sam, a niko me ne vidi. Na brdu sam, odakle mi pogled puca u sebe. Jesen je, a tebe nema...
Uskoro će vatra zapucketati i varnice će prštati kroz prvi sumrak, progorevajući snove koji su se odviše primakli, huktaće plamen u smederevcu kao voz, onaj poslednji (dok, začuđujuće mirno, gledaš za njim; a šta i da učiniš... i da se vrati nazad, ko da bi znala kud bi)... Uroniću kašičicu u teglu sa slatkom od smokava i misliću na tebe... Kako sam htela slatko i džem da ti kuvam (od svih onih biljaka što samotne i zabataljene rastu ukraj seoskih zemljanih puteva (klonim se svega što vole mase.. i svojatam sve što mi sliči): od drenjina, trnjina, kupina...), da ti priglavke (plave, a volela bih i zelene) štrikam (znam da ti je loša cirkulacija, pa moraš da ih nosiš, i znam da ja ne znam da pletem... ali naučila bih). Kako bih te pokrivala kariranim ćebetom kad zaspiš s rasklopljenom knjigom preko grudi (i kako bih toj knjizi zavidela), pa te tako usnulog dugo zaljubljeno gledala... Kako bih ti kuvala jela koja voliš i koja nikad nisi jeo (moguće da ću tad na sav glas pevati, reći ću: slobodno zatisni uši... ali znam da ćeš slušati i smejati se što sam tako detinjasta, mala, tako ushićena običnim stvarima), mesila domaće hlebove od integralnog brašna i s puno raznih semenki (dobro, znam da nisam baš vična, ali ako bi ti bio dovoljno strpljiv, ja bih bila dovoljno uporna)... Uveče bismo zagrljeni ležali i gledali filmove, dok bi nam se preplitala stopala (tvoja u plavim priglavcima i moja u zelenim)... Tvoja bi ruka bila pod mojim vratom, štiteći me od nevidljivih opasnosti, a moji prsti šarali bi, zaneseno (jer ja verovatno nikad ne bih prestala takva da budem), po tvojim grudima... Usne bi nam bile malo musave od tople čokolade, pa bismo se jedno drugom smejali zbog brkova... Niz prozorska okna zadobovala bi kiša i ja bih se, gledajući kako se nekako žalostivo sliva, uz tebe još više privila. A ti bi me čvršće prigrlio i poljubio uvrh nosa (imaš nosić kao beba, rekao bi, i ja bih se nasmešila; možeš da kažeš bilo šta, možeš da kažeš: ja ne postojim, ti si me izmislila... a ja ću da se smešim, nema veze, ipak si divan). Negde ukraj prozora (zbog svetlosti) mogla bi da bude drvena kolevka (koju si sam načinio, a ja sam je oslikala -- mojoj radosti zbog tih malih sovica i žabica smejao si se, onako kako se smeje detetu koje ume lepo da sanja i neće da prestane, naprotiv, i druge u svoje snove zaodeva). I možda će biti, ako i ti odlučiš (ili pristaneš) da postojiš. Jesen (u meni i oko mene, prva teže na dušu naleže), a nemam čeda na kolenu...
Digresije vazda nose opasnost da promašiš temu (ko da je to nešto naspram promašenog života), i pusta duša začas iz jeseni ovdašnje zabasa u jesen koje nema. A zaključak čeka, tu je već nadomak (srce mi od njega ostudenelo): jesen i život bez smisla (e moj Crnjanski, i ti). Čuj kako jauče vetar kroz puste poljane (dok srce prestrašeno drhti i tuga se u tebi sliva ko kiša maločas niz ona okna kojih nema)... Puste poljane, pusta jesen, duša pusta...
A ja volim da pišem o jeseni. Volim sad kad znam. Dok sam bila đak, verovatno sam imala slične muke.
Kako bih napisala uvod, pitam se. Ne bih se trudila, izašla bih na kapiju i uputila se u šetnju, negde bi već preda me iskrsli i uvod i razrada (zaključak mi u srcu prebiva). Kapija škripne i s treskom se zalupi za mnom, a ja uzdrhtim od slućene samoće. S grana se osipa žuto lišće i oko nogu mi se spliće. A ja se smešim, uprkos melanholiji i asocijacijama na konačnost (prvo Branko: lisje žuti veće po drveću, lisje žuto dole veće pada...; pa onda Isidora: a suho lišće ne proleće i ne pada, nego curi i zaliva, veje i zatrpava i čoveka je čisto strah od tog ravnodušnog tupog padanja što preti mrtvim mirom i ležanjem na zemlji, u zemlji...).
Jesen me svežinom grli oko vrata (pomalo je nasrtljiva), a ja se tek neprimetno stresem, pa se nasmešim... na žute dunje, što se na zemlju strmoglavljuju, na jabuke i narandžaste duleke, na orahe što lako kaplju u polusvelu travu... Smešim se na vinograd, zapušten, a opet rodan, smešim se dok nepcima stiskam pucad zrelog grožđa... Na brdu sam, pod jasno plavim nebom što na leto seća, među čokotima s kojih vise polusveli krnji grozdovi, a oko njih obleću halapljive pčele (čija poslovična vrednoća ni u jesen ne jenjava)... Jesen mi, ionako lomnu, dušu razdire, a ja je na rane kao melem privijam. Na brdu sam, a niko me ne vidi. Na brdu sam, odakle mi pogled puca u sebe. Jesen je, a tebe nema...
Uskoro će vatra zapucketati i varnice će prštati kroz prvi sumrak, progorevajući snove koji su se odviše primakli, huktaće plamen u smederevcu kao voz, onaj poslednji (dok, začuđujuće mirno, gledaš za njim; a šta i da učiniš... i da se vrati nazad, ko da bi znala kud bi)... Uroniću kašičicu u teglu sa slatkom od smokava i misliću na tebe... Kako sam htela slatko i džem da ti kuvam (od svih onih biljaka što samotne i zabataljene rastu ukraj seoskih zemljanih puteva (klonim se svega što vole mase.. i svojatam sve što mi sliči): od drenjina, trnjina, kupina...), da ti priglavke (plave, a volela bih i zelene) štrikam (znam da ti je loša cirkulacija, pa moraš da ih nosiš, i znam da ja ne znam da pletem... ali naučila bih). Kako bih te pokrivala kariranim ćebetom kad zaspiš s rasklopljenom knjigom preko grudi (i kako bih toj knjizi zavidela), pa te tako usnulog dugo zaljubljeno gledala... Kako bih ti kuvala jela koja voliš i koja nikad nisi jeo (moguće da ću tad na sav glas pevati, reći ću: slobodno zatisni uši... ali znam da ćeš slušati i smejati se što sam tako detinjasta, mala, tako ushićena običnim stvarima), mesila domaće hlebove od integralnog brašna i s puno raznih semenki (dobro, znam da nisam baš vična, ali ako bi ti bio dovoljno strpljiv, ja bih bila dovoljno uporna)... Uveče bismo zagrljeni ležali i gledali filmove, dok bi nam se preplitala stopala (tvoja u plavim priglavcima i moja u zelenim)... Tvoja bi ruka bila pod mojim vratom, štiteći me od nevidljivih opasnosti, a moji prsti šarali bi, zaneseno (jer ja verovatno nikad ne bih prestala takva da budem), po tvojim grudima... Usne bi nam bile malo musave od tople čokolade, pa bismo se jedno drugom smejali zbog brkova... Niz prozorska okna zadobovala bi kiša i ja bih se, gledajući kako se nekako žalostivo sliva, uz tebe još više privila. A ti bi me čvršće prigrlio i poljubio uvrh nosa (imaš nosić kao beba, rekao bi, i ja bih se nasmešila; možeš da kažeš bilo šta, možeš da kažeš: ja ne postojim, ti si me izmislila... a ja ću da se smešim, nema veze, ipak si divan). Negde ukraj prozora (zbog svetlosti) mogla bi da bude drvena kolevka (koju si sam načinio, a ja sam je oslikala -- mojoj radosti zbog tih malih sovica i žabica smejao si se, onako kako se smeje detetu koje ume lepo da sanja i neće da prestane, naprotiv, i druge u svoje snove zaodeva). I možda će biti, ako i ti odlučiš (ili pristaneš) da postojiš. Jesen (u meni i oko mene, prva teže na dušu naleže), a nemam čeda na kolenu...
Digresije vazda nose opasnost da promašiš temu (ko da je to nešto naspram promašenog života), i pusta duša začas iz jeseni ovdašnje zabasa u jesen koje nema. A zaključak čeka, tu je već nadomak (srce mi od njega ostudenelo): jesen i život bez smisla (e moj Crnjanski, i ti). Čuj kako jauče vetar kroz puste poljane (dok srce prestrašeno drhti i tuga se u tebi sliva ko kiša maločas niz ona okna kojih nema)... Puste poljane, pusta jesen, duša pusta...
Нема коментара:
Постави коментар