Не знам од чега смо пошли. А ионако вазда дођемо до животних (не)прилика.
Мора да сам ја прва почела. У животу сам тотално забрљала само зато што сам од комарца правила магарца (та склоност метаморфози ме упропастила), односно баука, због којег деценијама тумарам жмурећи (а живот одмиче). Све што ми се чинило страшним и несавладивим, било је... ситница, ништа, да не кажем дим (онај полни, срамота ме да кажем, а и не приличи ми). На крају спознаш да није било разлога за страх, ал' шта ћеш сад, шта је -- ту је (а шта није, можда никад и неће бити... па седи и плачи, ако ти је воља).
И искобељаш се, и успеш тамо где си мислио да нећеш успети (много лакше и брже него што си мислио да можеш)... Али како све то није дошло кад је требало, губи и смисао и вредност. /Увек на све закаснимо, касно сањамо и волимо (бар кад би нам било узвраћено)... од такве сам ти сорте./ Ипак, кажем: да се поново родим (да окончам започето), па онда могу мирно да умрем (већ је време, а не бих ја). /Смејали смо се, шта ћемо друго (неко би можда тај смех сматрао неприкалдним, тик уз најављено упокојење; али смеј се ко хоће да буде чојствен, смех је човеку заиста својствен... и кад мора да умре, пре или касније (како сам кашњењу склона, ваљда ће ми се и пред вратима раја толерисати да ућарим још који тренутак)./
Као лососи (ако сам риба, нисам морала баш лосос да будем), сети се он, целог живота се муче пливајући узводно не би ли дошли до мрестилишта /ниједан да се сети и крене низводно, ниједан да се одупре традицији и чежњи за завичајем -- јер прва, а (гле окрутности) и последња сексуална искуства стичу, односно сопствени пород зачињу, тамо где су и сами зачети/. А након (тог једног јединог) парења (о судбо пуста), каже, умиру (у оргазмичном грчу). /Толико им је то узбудљиво или не знају за доста? Морају ли баш да скапавају од секса? А добро, кад се већ мора умрети, нек буде слатко, у заносу./
Ја ћу и то да прескочим, зацереках се (својој муци; кад ћу сад, требало је похитати... уосталом кад иде јуне, нек иде и уже). Потресно! Таман им се услади... Можда сам ја од те сорте, предодређена само за једно (али историјско) парење. И пливам, пливам унатрашке (ка сладострашћу и ка смрти)... А замисли ироније да се домогнем циља, па сконтам да је мрестилиште у супротном смеру (вазда сам била необавештена)? Ко сад да се враћа (а и док стигнем... лети младост, проћи ће ме воља)?
Мора да сам ја прва почела. У животу сам тотално забрљала само зато што сам од комарца правила магарца (та склоност метаморфози ме упропастила), односно баука, због којег деценијама тумарам жмурећи (а живот одмиче). Све што ми се чинило страшним и несавладивим, било је... ситница, ништа, да не кажем дим (онај полни, срамота ме да кажем, а и не приличи ми). На крају спознаш да није било разлога за страх, ал' шта ћеш сад, шта је -- ту је (а шта није, можда никад и неће бити... па седи и плачи, ако ти је воља).
И искобељаш се, и успеш тамо где си мислио да нећеш успети (много лакше и брже него што си мислио да можеш)... Али како све то није дошло кад је требало, губи и смисао и вредност. /Увек на све закаснимо, касно сањамо и волимо (бар кад би нам било узвраћено)... од такве сам ти сорте./ Ипак, кажем: да се поново родим (да окончам започето), па онда могу мирно да умрем (већ је време, а не бих ја). /Смејали смо се, шта ћемо друго (неко би можда тај смех сматрао неприкалдним, тик уз најављено упокојење; али смеј се ко хоће да буде чојствен, смех је човеку заиста својствен... и кад мора да умре, пре или касније (како сам кашњењу склона, ваљда ће ми се и пред вратима раја толерисати да ућарим још који тренутак)./
Као лососи (ако сам риба, нисам морала баш лосос да будем), сети се он, целог живота се муче пливајући узводно не би ли дошли до мрестилишта /ниједан да се сети и крене низводно, ниједан да се одупре традицији и чежњи за завичајем -- јер прва, а (гле окрутности) и последња сексуална искуства стичу, односно сопствени пород зачињу, тамо где су и сами зачети/. А након (тог једног јединог) парења (о судбо пуста), каже, умиру (у оргазмичном грчу). /Толико им је то узбудљиво или не знају за доста? Морају ли баш да скапавају од секса? А добро, кад се већ мора умрети, нек буде слатко, у заносу./
Ја ћу и то да прескочим, зацереках се (својој муци; кад ћу сад, требало је похитати... уосталом кад иде јуне, нек иде и уже). Потресно! Таман им се услади... Можда сам ја од те сорте, предодређена само за једно (али историјско) парење. И пливам, пливам унатрашке (ка сладострашћу и ка смрти)... А замисли ироније да се домогнем циља, па сконтам да је мрестилиште у супротном смеру (вазда сам била необавештена)? Ко сад да се враћа (а и док стигнем... лети младост, проћи ће ме воља)?
Кад би се могло почети испочетка, али да задржиш искуство које си дотад стекао. Еее, где би нам био крај. /Он, признаде, жали што није на сваку другу наскакао. /Не буди скроман, зашто не на сваку, што да прескачеш?А звучимо ко да нам је осамдесет лета и на Калишу мичемо шаховске фигуре и уз сваки потез по једну успомену./ Фууј, згадих се, будући невиђени идеалиста и склона целог живота једној особи (које, по свој прилици, нема, па није то благо ни заслужила).
/Па што ниси ако си желео, питам. Сви то желе, каже. Сви? Увек негодујем због промискуитета (туђег, ко да се мене то тиче). Сви сем мене, изгледа. Али добро, ја свакако нисам нормална./
Па можеш то и сад, кажем. Не осврћи се залуд уназад. Није то то, каже сетно. А истина, сложих се. Не може сад са двадесетогодишњакињама (чак и да оне пристану, није то то). Можеш да платиш, каже, ал' није то то... онда ћу да узмем лутку (код мушкараца се тек кад одрасту развија наклоност према луткама). С тим се, каже, почиње. Неретко и завршава. /Не знам, ја такве игре не практикујем./
Семелпаритетна створења (у која спадају ови лососи, а по свој прилици још неки које знам и из чије коже не могу утећи) имају само једну шансу за парење, где дају све од себе (Гугл каже и ја верујем да се својски потруде), а потом умиру (проклета судбино).
И Његош је рекао: страсно мријте кад мријет морате! ;)
/Па што ниси ако си желео, питам. Сви то желе, каже. Сви? Увек негодујем због промискуитета (туђег, ко да се мене то тиче). Сви сем мене, изгледа. Али добро, ја свакако нисам нормална./
Па можеш то и сад, кажем. Не осврћи се залуд уназад. Није то то, каже сетно. А истина, сложих се. Не може сад са двадесетогодишњакињама (чак и да оне пристану, није то то). Можеш да платиш, каже, ал' није то то... онда ћу да узмем лутку (код мушкараца се тек кад одрасту развија наклоност према луткама). С тим се, каже, почиње. Неретко и завршава. /Не знам, ја такве игре не практикујем./
Семелпаритетна створења (у која спадају ови лососи, а по свој прилици још неки које знам и из чије коже не могу утећи) имају само једну шансу за парење, где дају све од себе (Гугл каже и ја верујем да се својски потруде), а потом умиру (проклета судбино).
И Његош је рекао: страсно мријте кад мријет морате! ;)
Нема коментара:
Постави коментар